Dva dana prije poroda se Damjan umirio. Spomenula sam to, no nisam to smatrala previše bitnim, koliko god me nerviralo, jer kao ima manje mjesta, on raste, a i bila sam na pregledu par dana prije i sve je bilo b.o. – od posteljice, trudova, do stanja cerviksa. Naravno da se sad znam zapitati zašto nisam išla provjeriti stanje.
Subota ujutro, dan prije Uskrsa. Budimo se, danas bojamo jaja, Tin i ja. Uzbuđenje je veliko. Odlučila sam i raditi tortu od jagoda i jogurta za Uskrs da odnesem svekijima kod kojih idemo na uskršnji ručak.
Oko 8 sati, jaja su skuhana, i na stolu, boje pripremljene (neke mramorne iz Mullera), sastojci za tortu su na radnoj površini. Idem na wc kad ono sukrvica.
Pretpostavljam da se otvaram, no kako se to jutro Damjan nije uopće javio uhvati me totalna panika. Količina sukrvice je minimalna, no zovem ginekologa (ne mogu ga dobit na mob), zovem mm-a i kažem mu da dođe (radio je).
Spremam se, spremam Tina. Stvari za rodilište, rađaonu su zbog problema s tlakom davno spremljene (i hvala Bogu na tome). Legnem na kauč, mrdam trbuh, pijem, jedem. Ništa.
Mm je tu u roku 20 minuta, idem na wc, sukrvice ima još više. Počinju nešto nalik na trudove.
Vozimo se prema bolnici, zove me gink i kaže da idem direkt u rađaonu. Nisam ni do vrata došla a gink je zvala bolnicu i dočekuje me doktorica.
Hitno ctg. Čim su me staviti i našli srce meni je laknulo. No vidim da ctg registrira trudove. Pa ja sam 35+1. Rano je još. Još je rano…..
Na ctg-u sam sat vremena. Vidim da nije sve baš najbajnije jer su svi preljubazni. Urin mi je ok, tlak mi je ok. Doktorica kaže da ako vaginalni pregled bude ok idem doma se malo odmorit i da dođem opet popodne na ctg. No vaginalni pregled pokazuje da sam prst otvorena i da ima dosta sukrvice. Doktorica kaže da je to od otvaranja ali da me ne može poslati kući. Šalje je u rodilište, ali u 4.doba, gdje sam sama, imam svoj wc. Trudovi me peru na 10 minuta, mene boli onako, a ctg pokazuje neke mini trudove.
Svakih 2h idem na ctg, stanje je stalno isto. Doktorica dolazi i kaže da ako ne rodim u roku 24h da idem na održavanje trudnoće, gdje će mi dati tokolizu a da će mi oni dati dex za pluća za svaki slučaj.
Poslije mi je rekla da se vidjelo da se neće moći zaustaviti porod pa da me nisu htjela prestrašit.
Oko 9 navečer mene peru trudovi već na 6, pa na 10 minuta. Govore mi svi da neću roditi, na ctg su trudovi i dalje slabašni ali mene boli. BOLI. Dobivam dex.
Oko 10 su trudovi na 4minute, zovem sestru da me boli i da mislim da ću rodit. Trebam li se odjenuti, zvati muža ili nešto. Stavlja me na ctg a trudovi i dalje minimalni, a ja se sad već raspadam. Dišem kroz trudove a sestre me gledaju što to radim. Pa nisu to takvi trudovi.
Oko 11 trudovi na 3 minute, zovem opet i dolazi doktorica. Idemo na uzv jer i dalje imam sukrvicu.
U ambulanti se penjem na stol ali od pregleda ništa, kako me boli ne mogu pogledati ni vodu ni ništa. Idemo na uzv. Dijete je procijenjeno na 2700g (a par dana prije na pregledu je bilo 3000g pa me hvata panika) i posteljica izgleda loše. Vode ima malo i ništa. Nema ništa od održavanja, čekamo do jutra da porod krene.
11.30 i eto mene u wc –u. Čišćenje.
I dalje ne vjerujem da ću rodit. I oni mi svi govore da neću rodit. Ali mene sad boli na minut.
Oko ponoći osjećam nagon za tiskanje. I dalje sam u svojoj pidžami, u sobi. Dolazi sestra, ctg pokazuje neke trudove, ali to „nije za rađanje“, nisam ni 5 minuta na ctg-u i kažem sestri da ili moram tiskati ili moram opet na wc.
Panika. Dolaze babice i doktorica. Žele me pregledati ali nema šanse. Ja moram tiskati.
Presvlačim se, idem u rađaonu (hdB ima samo par koraka do nje) i čim sam legla na stol tiskam.
Tiskam u ljutnji, očaju i nemoći. Nisam ni mm-a zvala, zašto su me opet ignorirali.
U 00.25 stiže Damjan, 3110g i 50 cm, čujem plač. Doktorica je zabrinuta, nije zreo, čudno diše, nije otvorio oči. Apgar ne znam, još ga nisam saznala.
Pokazuju mi ga a meni izgleda prekrasno. Savršeno. Crnokos namrgođeni dečko.
Odnose ga.
Posteljica se ne porađa. Zar opet? Ovaj put potežu, izvlače i gnječe. Bunim se, čak guram rukama od sebe, ali me nitko ne doživljava. na kraju su je iščupali, ostali su neki ugrušci pa dobivam kasnije terapiju.
Voze me na odjel. Pitam za Damjana, nitko ništa ne kaže. Presvlačim se i ležim. Ne mogu zaspati. Ujutro dolazi vizita, doktor kaže da je ok, da diše, u inkubatoru je, nezreo.
Nakon toga sam zaspala kao klada.
I evo nas u bolnici. Treći dan ide. Još je u inkubatoru. Dodirnula sam ga 2x. Izgleda mi savršeno. Mršti se, migolji, mljacka, i leži zatvorenih očiju.
Moje malo uskršnje čudo.
i ovdje... cestitke od srca!!! 
joj neve, vjerujem da ti je teško, ali nadoknadit ćete vi to sve maženje i dodire i sve, vrlo brzo ćete vi vanka, samo budi još malo strpljiva da još malo ojača. veliki je on dečko, sve će on to izgurati, a i ti isto 
