nisam dugo bila na forumu ali pratim koliko stignem narocito skolarce-prvacice.
Mene samo interesuje je li normalan ovaj stav prosvetnih radnika ili u mojoj glavi nesto ne stima:
Imam problem koji mi se vuce od kretanja mladjeg u skolu...Nije bas sve bajno,mislim sa ovim mladjim,kuburimo,borimo se...ali ide ja sam zadovoljna i citajuci postove ostalih vidim da smo skoro svi tu negdje (cekamo taj klik
)Eh sad moj stariji(2,5 god je razlika) je 4ti razred iste skole,ali njih dvojica su nebo- zemlja,po svemu cak i fizicki niko nikada ne bi rekao da su braca.
J. je sve sto I, nije,
J. znaju svi u skoli(mislim skola je mala nema bas toliko puno ucenika),dobar je zaista svi ga hvale jednostavno mu ide,djete priciljivo,komunikativno i kada nesto zapne izvuce se taj na neku pricu(lafinu)...
I. je povucen,tih,ne voli biti u centru paznje,treba mu vremena da se navikne na novu okolinu(ali kada se oslobodi onda jeste pravi vrag).
Uglavnom da ne duzim,kako je krenula skolska godina mm ili mene ce usput neko zaustaviti i komntarisati kako je starije djete divno i onda se cudom cuditi kako je ovak mladji takav i na koga je??Prvo jekrenulo odJ.ucitelja valjda je razgovarao sa I. uciteljicom,ponekad pedagogica,vjeroucitelj,nastavnica nekog razreda uopste nemam pojma ko je ....
I. uciteljica mi nije nikada direktno rekla da je "razoracana" ali primjetim ponekad...Ili mozda umisljam nemam pojma,zena nije losa sve u svemu,nekada se zali daje pretih i povucen,nekada da je previse nemiran
I nekako sve presutim,progutam..mm mi ne da se previse petljam...Medutim jucer ispred skole opet,ribanje...Uciteljica takode prvog razreda ali drugog prvog razreda(jer zajedno imaju fizicko),dok mi stojimo sa J.uciteljom, ispred ostalih roditelja sva onako furiozna da nam ocita lekciju kako je mali razmazen,kako ne moze da vjeruje da su njih dvojica braca,sta smo to pobogu uradili sa mladjim,sve smo mi to krivi,stariji je tako zlatno djete,super je.
Ja jos jednom pitam kao obican smrtnik je li vama ovo normalno,od strane obrazovanog prosvetnog radnika i zasto se na kraju ja osjecam krivom kao da sam nesto lose uradila?
Djeca su pobogu razlicita i sta ja tu mogu?
Bojim se samo da je mali nekako prerano etiketiran i da u buducnosti nece imati vece posljedice koliko god se bude trudio,u blizini imamo jos jednu osnovnu skolu pa mi je i to kao neka opcija mozda ga prebaciti pa onda sve ispocetka??
Ne znam nisam bas pametna,imate neki savjet,bas mi je nekako bezveze i cudna situacija.
) i ona staje pred mene, štipa me za obraze (to je bilo pomalo bolno, ali su se tada djeca smjela štipati za obraze, a da ne doleti roditelj i socijalna služba i sve to ne završi u novinama 
) i govori mi: hoćeš li i ti biti kao i tvoj brat?! (i onda osmijeh na kojem bi i sam Lucifer pozavidio). Ja, do tada, odličan učenik, cijeli peti razred sam muku mučila s matematikom, patila, plakala, čak i loše ocjene dobivala iz nje jer me jedna jedina njezina izjava toliko blokirala da sam vjerovala kako ja to ne mogu (moj brat je zaista tupčos za matematiku , a i nije bio baš neki učenik 
, a dodatno mu je otežavalo i što je/smo imao/imali i stariju sestru koja je u školi briljirala iz svega što dotakne, tako da je njemu bilo zaista, ali zaista grozno 
) . No, kod mene se desio neki klik, moguće i da je ta moja razrednica, napokon shvatila da smo svi za sebe i onda me krenula i matematika...
- upitaj za slabije strane, one na kojima možeš s njim "poraditi" a da ih ti nisi primijetila jer ga vidiš kod kuće, u drugačijem okruženju i prilikama.
