Gotovo dva tjedna ranije znala je reći da joj je muka, ali to bi trajalo po pola minute nakon čega bi normalno funkcionirala i to mi ni na šta nije ukazivalo, osim da je možda neka faza.
Obavili smo još dva kontrolna urina – obična (nakon tri dana terapije i po završetku) i drugi pokazuje poboljšanje, a zadnji je uredan.
Napravili uzv bubrega i mjehura i sve ok.
Dobila profilaksu Sinersula, Cranaktin, cijelo vrijeme pije šipkov čaj cca 1l dnevno (ona ima 14 kg i stvarno ne znam koliko treba normalno piti, a šta znači pojačano jer je i inače teška na jelu i piću i cijeli dan joj se i svodi na pijenje i piškaranje), urinokultura nakon terapije Cefiximom sterilna...a moje dijete po cijeli dan na wc-u (svako malo trčkara, nekad ima poriv, a ne može se izmokriti). Ništa, baš ništa (osim dobrih nalaza urina) se nije promijenilo od onog trena kad sam ju odvela doktoru.
Sve ovo vrijeme nema temperaturu, nema nikakve boli u malom stomaku, pečenja i žarenja, samo piški svako malo, po noći ne piški (spava u komadu oko 9 sati).
Kad smo obavljali uzv bubrega na moje pitanje kako to da se ništa nije promijenilo odgovor je bio da djeca mogu tako i po mjesec dana piškarati, a da je sve ok.
U drugom razgovoru spomenut je i psihološki moment (što je i meni palo na pamet jer je curka vrlo bistra i veliki senzibilac i sve kuži „i šta treba i ne treba“ ako me možete razumjeti) te da vidim još koji dan kako će se ponašati jer nigdje neću zakasniti pošto su ipak ovi nalazi uredni.
Na sto muka sam, ne bih željela da mi nešto promakne i da svedem pod „psihološki“, a opet – možda je i to...
Nemam pojma šta da radim.
Ima li tko slično iskustvo?
nisam pametna, ja bih isto bila luda od brige 
