Sjećam se prvog poroda, dana kad se rodija moj princ
napatila sam se u trudovima čitavu noć i čitavo jutro... uglavnom sama, preplašena i izmorena do krajnjih granica... pred kraj je stigao moj gin i malo mi olakšao to sve skupa... ali, prvi porod pamtim kao jako težak i traumatičan - iako mi je donio najljepši dar na svijetu, dar koji je vrijedan svakog truda, svake muke i brige...Al sjećam se scene od prije četiri godine - voze me u sobu onako ispaćenu i presretnu, a meni u glavi se vrti - hvala Bogu gotovo je, imam prekrasnog sina, ali... znam da ću ovo ponoviti... to mi se sad čini ka vrhunac mazohizma
, ali... znam da hoću... moja obitelj još nije kompletna...Jednostavno sam osjećala da još nisam rodila svu svoju djecu... i tako je i bilo...
Sad da stavim na fast forward iduće četiri godine i ne davim vas s pričom o planiranju druge bebe, trudnoćom itd. vodim vas odmah na dan D - 30.06.2015.!
Dan ranije je pao dogovor s mojim ginom da idemo na indukciju iako sam tek bila 39+3... bila sam otvorena bez trudova 4cm, cervixa praktički nestalo, a ja već par dana u bolnici jer me preko vikenda dopala mlada (i prestrašena) doktorica kojoj se sukrvica i ta otvorenost nisu sviđale pa je strahovala da ću roditi doma - yeah right... baš ja tako rađam!
Na dan poroda gin je vidio da se voda već počela lagano mutiti i to nam je bio dodatni vjetar u leđa za indukciju...
U sedam su me digli na klistir (koji više u našoj bolnici ne daju po protokolu - ja sam inzistirala na njemu - nije da mi je gušt da mi natankaju pola litre tople vode u debelo crijevo, ali ono... puno mi je značilo zadržati bar malo dostojanstva na porodu... znam da je med.osoblju to već rutina, ali meni nije...).
I tako, odradim to brzinski i bez po muke, istuširah se i krenih na drugu stranu hodnika - u rodilište...
Sretna, euforična... i prestrašena ka mala beba!
Ostavih stvari u svoju buduću sobu i eto ti mlade babice/primalje po mene... kaže, vrijeme je...
Koračam za njom, knedla mi u grlu... bojim se strašnog dripa... legla na stol, traže mi vene za uvesti braunilu, a one, inače debele i jake, od mog silnog straha se povukle... nikako ih naći... gledam vrećicu dripa iznad glave (koji, dakle, još nije spojen), i počinje me hvatati napad panike... crni mi se pred očima, zuji mi i ušima, srce lupa ka manito... kažem sestri, strah me, slabo mi je, mogu dobiti vode... ona me smireno pogleda, doda mi vode i kaže ne brini... čitavo sam vrijeme uz tebe... samo polako... E tu me je kupila, za par minuta sam se rekuperala i obavila čitav porod kao najkul osoba u svemiru... majkemi... ja... za nevirovati...
Uključile sestre drip, piči on mi ćakulamo... prošlo pola ure trudova nigdi... stiže mi i gin (najdivnije stvorenje na planetu moram napomenuti), kaže boli li šta?
Ja - ne, još ništa...
Za još pola ure ista priča... od trudova ni t...
Prokinu mi vodenjak da potaknu trudove, ali i dalje ništa...
Već mi je postalo dosadno...
Onda kaže gin, aj se ti lipo digni, vozi drip na stalku i šetaj koliko te volja, nemoj samo uteći doma
I tek nakon još nekih uru vrimena krenu oni pms bolovi... ništa strašno, nastavih šetati...
Oko podne su krenili žešći trudovi pa mi nije bilo do bauljanja po hodnicima (iako su i dalje imali lipe razmake i za razliku od prvog poroda gdje bi me trud rastakavao čitavu - ovi su bili samo iz leđa) - pa me pita sestra bi ha na pilates loptu... o bi, itekako...
I tu sam jedno dva sata hopsala, prodisavala trudove i u pauzama ćakulala s babicama, mojim ginom, specijalizantima i učenicama iz med škole... ove zadnje su bile malo uplašene pa mi nisu bile tako fora
ka starija ekipa (pod starija mislim na sve ostale koji su bili od 30-40 god i koji su bili my cup of tea totalno)...Ljudi moji, trudovi su me tu već razvaljivali opako, a ja sam se u pauzama dahtanja davila od smija s njima... mislim - ja... paničarka s velikim p...
E tamo oko 14h mi već više nije bilo do šale (trudovi na najjače, otvorena 9-10cm, slijedi izgon), ali oni se nisu dali
Imala sam strašan pritisak na debelo crijevo, peklo me sve živo, osjećaj da ću popucati od do... a gin kaže, ja te nebi recnija, tkivo je skroz elastično... glavica krene pa se vrati... on opet, možda ipak izbjegnemo epi... a ja na njega - ma šta ti je, riži isti tren!
On viče specijalizantu - Tonči, daj sikiru!
I recne me minimalno (3-4 punta), glavica napokon izleti, cura zaplače ka velika, ja ne virujem da sam rodila...
Točno u 14:56h stigla je moja cura, moja ljubav, točka na i naše male obitelji
Prekrasna, crna čupavica, 3600g teška i 52cm duga... naša Livia...
Odmah mi je stave na prsa, grlim je i ljubim dok se porađa posteljica... gin uzima moj mob i slikaje nas 5-6 sličica... nose je na kupanje, kaže on meni - ajme zanili se mi svi skupa ode, a ti još nosi zvala čovika (mm-a jel'te) da mu se princeza rodila!
I nazovem ja njega, tata se rastopija, brzo mu šaljemo sliku...
Slijedi još šivanje tih par punata... smontirali mi noge na nogare, dobila malo lokalne, kaže gin, brzo ću ja ovo, a ti kad već nemaš drugog posla zovi mater pa joj javi!
I nazovem je ja cila čila i poletna, a mater jadna sluša i ne viruje... kaže pa zvučiš ka da si na kavi... ja kažem a skoro, evo doktor doli kukiča, a ja odmaram
Sve u svemu, savršen, prekrasan porod... potrevila mi se odlična ekipa, drugi porod, ja skulirana... bolilo je naravno, ali je bilo toliko prekrasno da ni u snu nisam mislila da će tako biti... iznimno pozitivna atmosfera... nadam se da je i moja curica osjetila tu vibru i da će je nositi u sebi kroz život
dobra si! super!
i nadasve zabavna 
