Zbog zastoja u rastu dijeteta, završila sam u bolnici mjesec i pol prije termina...Boravak u bolnici mi je teško padao jer ja sam bila ta koja je u sobi uvijek ostajala, a sve druge trudnice su išle na treći kat, dok sam ja bila na drugom i čekala da dobim nekog u sobu da ne budem sama...od silnog ležanja nisam uopće imala snage...Jedva sam čekala da dođem sa svojom curicom doma i da budemo sretna mala obitelj... I došao je taj dan kad mi je rekao doktor kak moje dijete ne dobiva na kilaži i da u petak 21.12.2007. idem na inducirani porod...Bila sam presretna jer sam znala da bi mojem dijetetu bilo puno bolje vani, nego u trbuhu jer joj očito nije bilo dobro čim nije dobivala na kilaži...tak u 38. tjednu trudnoće odlučeno je da idem na treći kat...došao je petak...oko pola sedam, kad mi je već bila napravljena "frizura" i klistir, krenula sam i ja na treći kat...do pola osam sam čekala vizitu i kada je došao moj doktor probušio mi je vodenjak i rekao mi kak sam otvorena već 3 cm i dobila sam drip...i krenulo je...prvo trudovi nisu bili jaki i mislila sam da to nije tak strašno kak su mi pričali...moš mislit...oko devet sati ja sam već počela tražit nešto protiv boli jer nisam više mogla izdržati...kad sam dobila to nešto protiv boli, prvo mi je pozlilo, a onda sam čak i zaspala....ali zato oko deset me je bol opet napala...užas...bol je sve jača...nisam mogla više izdržati
i tražila sam doktora jer je pritisak sve jači i da jednostavno imam potrebu tiskati...kada je doktor došao i pregledao me, rekao je kak sam otvorena već 6 cm i da mogu krenuti u rađaonu...u rađaoni na onom stolu, ležala sam tak da mi je lijeva noga bila na onoj nogici, a glava mi je bila spuštena sa stola na desnu stranu i molila sam Boga da mi pomogne i zazivala mamu da ne mogu više izdržati koliko me boli...oko 13 h napokon je došla babica i rekla mi da mogu tiskati...bilo mi je teško...oko mene su bile babice i pomagale mi i bila podrška jer ja sam bila u komi... i napokon u 13.13h je došla moja Ella na svijet
mojoj sreći nije bilo kraja kada me pogledala svojim okicama....imala je 2720 i 48cm... da, popucala sam tak jako da skoro mjesec dana nisam mogla sjediti na lijevom guzu...katastrofa... da, i moj mužek je cijelo vrijeme bio u hodniku i ludio zato jer je znao da me boli, a ne može mi pomoć...
I to je to...zbog prvog poroda, bojim se krenuti na drugo dijete jer očito moj prag boli je užasno nizak i ne znam kak bi to sve izdržala...zvuči sebično, ali ne mogu si pomoć, neovisno o tome što moj porod nije dugo trajao...
Opusti se i uživaj...
