Mala seka
07 kol 2016, 20:16
Evo drage moje, da vam ispričam kako sam rodila trećeg malog klona u našoj obitelji. Kažem klona jer su svi troje gotovo u gram identičnih mjera 
Treća trudnoća je bila uredna i sve je bilo super do 33. tjedna kad su me uhvatile jake lažne kontrakcije. Mislim nije ni čudo uz moj dotadašnji tempo. Četiri dana u bolnici uz injekcije za razvoj bebinih pluća i neke tabletice za smirivanje kontrakcija i nakon toga mirovanje i sve je bilo OK. Na kraju sam rodila u 39. tjednu.
Ali brinula sam naravno, itekako. Ne kao u drugoj trudnoći – kako ćemo mi to i sl., nego drugačije. Iskreno, nakon dvije divne trudnoće i dva divan pododa i na kraju krajeva dvoje divne djece, najveći strah mi je bio da sad nešto neće bit kako treba, kao da jednostavno nismo zaslužili još jednom biti tako blagoslovljeni. Na kraju se pokazalo i da je mm imao iste strahove, iako cijelo to vrijeme nije htio o tome razgovarati. Nekako mi je osim toga, ova trudnoća ostala neobična po tome što nisam stigla na vježbe za trudnice jer nikako nisam mogla ići u terminima koje su imali, nisam puštala bebi glazbu jer nikako nisam imala snage i volje snimit glazbu, uglavnom sve mi se nekako činilo da je ova beba totalno zanemarena. Osim pred kraj, kad sam mirujući imala više vremena mazit je i posvetit joj misli. Uglavnom misli o tome da ne žuri. Ali zanimljivo da sam već tu imala dojam da kad joj se „obratim“, da me „čuje“ i reagira. Recimo znalo mi se dogodit da se u noći probudim i počnem mislit da kad se beba zadnji puta javila i da se ona nakon 5-10 minuta počne javljat!
Uglavnom, to moje mirovanje nam je malo poremetilo planove u finishu oko ljetovanja i sl. Ali nek je to najgore. Djeca su bila na moru sa svekijima, ja kod mame. Uživancija i njima i meni. I tako ja taj sudbonosni dan idem na pregled i poslije na cugu s prijateljicama. Jedna od njih živi u Beču i rijetko dođe u Zg. Kad sam trebala rodit prvo dijete, taman smo se našle na kavi i ja drugi dan rodila. I sad se dogovaramo za cugu i ja se šalim, nakon toga mogu ja rodit.
Bila na pregledu, kažu sve ok, trudova nema, beba super, protoci super i samo se čeka da se ona zarotira i da krenu trudovi. Jedino što nije kak treba je da mi se javila candida, ali dobila vaginalete i to navodno nije nikakav problem. I onda odem na cugu, nasmijale smo se, napričale, došla doma, otišla prošetat s nećakom, navečer umorna i gladna, pojela dva ogromna sendviča i kontam idem se otuširat i napokon odmorit. Malo morgen!
Prvo me potjeralo na WC, i tu sam skužila da mi nekako kapa neka tekućina, što mi je bilo čudno, ali nisam bila sigurna da nije mokraća. Otuširala se na brzinu i sjela za komp progooglat „pucanje vodenjaka“ kad odjednom – voda se samo izlila! Ajme koji me osjećaj uzbuđenja oprao! Nisam mogla vjerovat da se to događa. Nazvala mm-a koji je bio na cugi, on sav u šoku, ja mu govorim – pa nije baš da nas je iznenadilo
I tako, zovem rodilište da čekam trudove ili da dođem, kažu da nek ja dođem. Spremila se, moja mama u panici totalnoj, ja isto ne baš raspoložena, umorna. U jednom trenu se veselim jer sve kreće, ali onda mi nije drago da nema trudova, znam da to nije najbolja varijanta, ja sam htjela pričekat još koji dan da bude lavica, ma kaos u glavi.
U rodilištu kažu nisam ništa otvorena, eto paradoksa na kraju, nakon stalnog straha da se ne počnem otvarat prerano, ali tako to bude. CTG uredan, kaže da da bi ona dala malo dripa, a ja ne bi. Ne bi ni epiduralnu – barem za sad.Pa smo se dogovorile malo pričekat, odradit klizmu jer to dosta potakne trudove pa ćemo vidjet. I odradili klizmu, je malo krenulo, ali ništa značajno. MM putuje, ja ipak dobijem drip – bilo me isto frka zbog te candide da ne bi nešto bilo. Uglavnom, mene taj drip, kojeg sam se bojala ko vraga, na kraju nije ništa posebno bolio. Sjedila sam na lopti, malo ležala na jednoj pa na drugj strani, pa malo stajala i plesala. Na radiju antena zagreb, baš neka dobra glazba, pasalo mi je jednostavno mrdat se malo u ritmu i predisavat.
Vrijeme mi leti, doslovno, dišem kod trudova i sve ide, dr zadovoljna, otvaram se polako. Stigao mm- Kaže: I šta to je to? Rodit će se? Kaže dr s dalmatisnkim naglaskom: A e, još nitko nije zadrža.
Ali onda sve nekako kao da usporava, mala se u trudu spusti, ali se onda opet vrati gore. Lupa ko blesava. Trbuh stalno poskakuje, nikako da se smiri da se uglavi i da se može rodit. Kaže dr da će mi dat injekciju normabela. Ja gledam u čudu da šta će mi to? Kaže ona – nije to za vas, to je za bebu da se smiri da krene. Nije pomoglo. Mene trudovi sad peru ajme, ali nalaz je isti. I tu ta moja doktorica spomene da su otkucaji sad već dugo visoki, ona se ne smiruje, kaže – vidjet ćemo još malo, ako ne krene, razmatrat ćemo druge mogućnosti. Ja gledam, jedva iscijedim između trudova: kakve mogućnosti? Ali znam ja šta je mislila – carski postaje opcija. I ja tu toooonem, ono totalno se gubim. Koliko meni to znači, koliko me dizalo kad su govorile da sve ide kako treba i da super dišem, da ko da sam uzela epiduralnu da sam prisebna i koncentrirana, toliko me ova mogućnost samo poklopila. Odjednom sto misli – koliko ću ostat u bolnici, kako sam glupa da nisam uzela epiduralnu da se sad tu ne patim i da mi samo daju spinalnu, jel mogu sad uopće spinalnu, neće me valjda uspavat, kako ću dojti s rezom, ili bolje da me odmah uspavaju da to bude gotovo i da više ne boli, ono koma koma. A toliko me trudovi peru da ne mogu uopće doć do zraka da nešto kažem i pitam. Mm stoji pokraj mene, vidim da je zabrinut, stišće mi ruku, govori nešo, ne sjećam se više šta, sigurno njegovo klasično: jesi dobro?
ALI, moja mala kao da je čula, ko da je skužila, smirila se, uglavila se, mene boliii, kaže dr, evo ide to – za pol sata ćete rodit. Rodila sam za 15 minuta! Točno u 3.45. Došla pedijatrica, svi veseli, raspoloženi, pozitivni. Namjestili me i ja počinjem tiskat, ali nekako prvo tiskanje ko da ne ide. Nisam se još povratila u glavi, kaže dr sestri – ona se boji. I ja je pogledam, časna riječ tako je bilo, i kažem: evo krećem, udahnem i tiskam Ok? I tako je i bilo. Sama sebi sam rekla – još malo pa gotovo, toliko mogu istrpit, moram istrpit i cura je tu! Još tri tiska, duuuga, bolna, ali opet puna olakšanja i ona izlazi. Svi veseli, a ja si nimalo romatično mislim: mala izlazi sad jer ja više ne mogu, izlazi i gotovo! I onda je stigla, žene moje, prvo što sam pomislila je: kako je lijepa! Ne ono samo – lijepa jer je savršena i moja, nego ono – baš lijepa, ništa ni naborana, ni krvava, nego baš lijepa, ružičasta, ima kose, diiiivna je!
Pedijatrica mi je stavi na trbuh, mala urliče, mi se svi smijemo, mm briše suze. Svi govore, što ja mislim: kako je lijepa, divna je! Ona se malo smirila i tako smo se mazile i mazile, gledam je i ne vjerujem da je stigla, da se rodila, da je gotovo i da je sve savršeno!
Poslije tiskanja posteljice i ne znam koliko vremena, pedijatrica ju je okupala i išla izmjerit. Kaže 3040 g, a ja kažem: i 49 cm. Ona joj ispruži nogicu i kaže: da, kako ste znali? A mi se svi smijemo jer sam ja ranije rekla da će točno tako bit ko brat i sestra i da će se rodit kad bude u tim gabaritima! Vratili je zamotanu, malo je bila na prsima i sisala, kako su opet smanjili svjetla tako je u polumraku otvorila oči i gledala nas i gledala, ko mali miš virila iz dekice.
Meni je srce bilo na mjestu da je zdrava, da je sve OK, da mogu braci i seki ujutro javit da je stigla mala seka i da je sve kako treba.
Meni je najjači osjećaj bio mir, neki spokoj, neko zadovoljstvo da smo uspjele, da je sve u redu i da je ona zdrava, onako neko odsustvo straha i brige, samo zadovoljstvo! Drugi dan navečer, jako sam bila jako umorna, ona je bila u sobi za bebe na kupanju, a ja sam ležala na krevetu i drijemala. Sestre su otvorile širom prozore koji gledaju na šumu, vani napokon dašak vjetrića njiše vrhove stabala i ja si mislim, evo iskreno kažem: da sad umrem, ja sam svoje napravila. Nije da mi je bio plan ni umrijet ni ništa slično, ali taj osjećaj da sam svoje napravila, da sam napravila nešto vrijedno što sam ih rodila, taj osjećaj da moj život ima smisla, to mi je bilo jako prisutno.
Eto drage moje, to je moja priča o mom trećem porodu, o mojoj trećoj srećici, našoj „maloj seki“. Porod koji me najviše bolio i nije bio prirodan koliko sam htjela, ali je ipak bio za mene divan i ipak je prošao skroz super, bez rezanja i pucanja, što je meni isto bitno.
I što je najbitnije, nakon ovog poroda i ove male mrvice, imam iskreno dojam da smo sada kompletni
Treća trudnoća je bila uredna i sve je bilo super do 33. tjedna kad su me uhvatile jake lažne kontrakcije. Mislim nije ni čudo uz moj dotadašnji tempo. Četiri dana u bolnici uz injekcije za razvoj bebinih pluća i neke tabletice za smirivanje kontrakcija i nakon toga mirovanje i sve je bilo OK. Na kraju sam rodila u 39. tjednu.
Ali brinula sam naravno, itekako. Ne kao u drugoj trudnoći – kako ćemo mi to i sl., nego drugačije. Iskreno, nakon dvije divne trudnoće i dva divan pododa i na kraju krajeva dvoje divne djece, najveći strah mi je bio da sad nešto neće bit kako treba, kao da jednostavno nismo zaslužili još jednom biti tako blagoslovljeni. Na kraju se pokazalo i da je mm imao iste strahove, iako cijelo to vrijeme nije htio o tome razgovarati. Nekako mi je osim toga, ova trudnoća ostala neobična po tome što nisam stigla na vježbe za trudnice jer nikako nisam mogla ići u terminima koje su imali, nisam puštala bebi glazbu jer nikako nisam imala snage i volje snimit glazbu, uglavnom sve mi se nekako činilo da je ova beba totalno zanemarena. Osim pred kraj, kad sam mirujući imala više vremena mazit je i posvetit joj misli. Uglavnom misli o tome da ne žuri. Ali zanimljivo da sam već tu imala dojam da kad joj se „obratim“, da me „čuje“ i reagira. Recimo znalo mi se dogodit da se u noći probudim i počnem mislit da kad se beba zadnji puta javila i da se ona nakon 5-10 minuta počne javljat!
Uglavnom, to moje mirovanje nam je malo poremetilo planove u finishu oko ljetovanja i sl. Ali nek je to najgore. Djeca su bila na moru sa svekijima, ja kod mame. Uživancija i njima i meni. I tako ja taj sudbonosni dan idem na pregled i poslije na cugu s prijateljicama. Jedna od njih živi u Beču i rijetko dođe u Zg. Kad sam trebala rodit prvo dijete, taman smo se našle na kavi i ja drugi dan rodila. I sad se dogovaramo za cugu i ja se šalim, nakon toga mogu ja rodit.
Bila na pregledu, kažu sve ok, trudova nema, beba super, protoci super i samo se čeka da se ona zarotira i da krenu trudovi. Jedino što nije kak treba je da mi se javila candida, ali dobila vaginalete i to navodno nije nikakav problem. I onda odem na cugu, nasmijale smo se, napričale, došla doma, otišla prošetat s nećakom, navečer umorna i gladna, pojela dva ogromna sendviča i kontam idem se otuširat i napokon odmorit. Malo morgen!
Prvo me potjeralo na WC, i tu sam skužila da mi nekako kapa neka tekućina, što mi je bilo čudno, ali nisam bila sigurna da nije mokraća. Otuširala se na brzinu i sjela za komp progooglat „pucanje vodenjaka“ kad odjednom – voda se samo izlila! Ajme koji me osjećaj uzbuđenja oprao! Nisam mogla vjerovat da se to događa. Nazvala mm-a koji je bio na cugi, on sav u šoku, ja mu govorim – pa nije baš da nas je iznenadilo
I tako, zovem rodilište da čekam trudove ili da dođem, kažu da nek ja dođem. Spremila se, moja mama u panici totalnoj, ja isto ne baš raspoložena, umorna. U jednom trenu se veselim jer sve kreće, ali onda mi nije drago da nema trudova, znam da to nije najbolja varijanta, ja sam htjela pričekat još koji dan da bude lavica, ma kaos u glavi.
U rodilištu kažu nisam ništa otvorena, eto paradoksa na kraju, nakon stalnog straha da se ne počnem otvarat prerano, ali tako to bude. CTG uredan, kaže da da bi ona dala malo dripa, a ja ne bi. Ne bi ni epiduralnu – barem za sad.Pa smo se dogovorile malo pričekat, odradit klizmu jer to dosta potakne trudove pa ćemo vidjet. I odradili klizmu, je malo krenulo, ali ništa značajno. MM putuje, ja ipak dobijem drip – bilo me isto frka zbog te candide da ne bi nešto bilo. Uglavnom, mene taj drip, kojeg sam se bojala ko vraga, na kraju nije ništa posebno bolio. Sjedila sam na lopti, malo ležala na jednoj pa na drugj strani, pa malo stajala i plesala. Na radiju antena zagreb, baš neka dobra glazba, pasalo mi je jednostavno mrdat se malo u ritmu i predisavat.
Vrijeme mi leti, doslovno, dišem kod trudova i sve ide, dr zadovoljna, otvaram se polako. Stigao mm- Kaže: I šta to je to? Rodit će se? Kaže dr s dalmatisnkim naglaskom: A e, još nitko nije zadrža.
Ali onda sve nekako kao da usporava, mala se u trudu spusti, ali se onda opet vrati gore. Lupa ko blesava. Trbuh stalno poskakuje, nikako da se smiri da se uglavi i da se može rodit. Kaže dr da će mi dat injekciju normabela. Ja gledam u čudu da šta će mi to? Kaže ona – nije to za vas, to je za bebu da se smiri da krene. Nije pomoglo. Mene trudovi sad peru ajme, ali nalaz je isti. I tu ta moja doktorica spomene da su otkucaji sad već dugo visoki, ona se ne smiruje, kaže – vidjet ćemo još malo, ako ne krene, razmatrat ćemo druge mogućnosti. Ja gledam, jedva iscijedim između trudova: kakve mogućnosti? Ali znam ja šta je mislila – carski postaje opcija. I ja tu toooonem, ono totalno se gubim. Koliko meni to znači, koliko me dizalo kad su govorile da sve ide kako treba i da super dišem, da ko da sam uzela epiduralnu da sam prisebna i koncentrirana, toliko me ova mogućnost samo poklopila. Odjednom sto misli – koliko ću ostat u bolnici, kako sam glupa da nisam uzela epiduralnu da se sad tu ne patim i da mi samo daju spinalnu, jel mogu sad uopće spinalnu, neće me valjda uspavat, kako ću dojti s rezom, ili bolje da me odmah uspavaju da to bude gotovo i da više ne boli, ono koma koma. A toliko me trudovi peru da ne mogu uopće doć do zraka da nešto kažem i pitam. Mm stoji pokraj mene, vidim da je zabrinut, stišće mi ruku, govori nešo, ne sjećam se više šta, sigurno njegovo klasično: jesi dobro?
ALI, moja mala kao da je čula, ko da je skužila, smirila se, uglavila se, mene boliii, kaže dr, evo ide to – za pol sata ćete rodit. Rodila sam za 15 minuta! Točno u 3.45. Došla pedijatrica, svi veseli, raspoloženi, pozitivni. Namjestili me i ja počinjem tiskat, ali nekako prvo tiskanje ko da ne ide. Nisam se još povratila u glavi, kaže dr sestri – ona se boji. I ja je pogledam, časna riječ tako je bilo, i kažem: evo krećem, udahnem i tiskam Ok? I tako je i bilo. Sama sebi sam rekla – još malo pa gotovo, toliko mogu istrpit, moram istrpit i cura je tu! Još tri tiska, duuuga, bolna, ali opet puna olakšanja i ona izlazi. Svi veseli, a ja si nimalo romatično mislim: mala izlazi sad jer ja više ne mogu, izlazi i gotovo! I onda je stigla, žene moje, prvo što sam pomislila je: kako je lijepa! Ne ono samo – lijepa jer je savršena i moja, nego ono – baš lijepa, ništa ni naborana, ni krvava, nego baš lijepa, ružičasta, ima kose, diiiivna je!
Pedijatrica mi je stavi na trbuh, mala urliče, mi se svi smijemo, mm briše suze. Svi govore, što ja mislim: kako je lijepa, divna je! Ona se malo smirila i tako smo se mazile i mazile, gledam je i ne vjerujem da je stigla, da se rodila, da je gotovo i da je sve savršeno!
Poslije tiskanja posteljice i ne znam koliko vremena, pedijatrica ju je okupala i išla izmjerit. Kaže 3040 g, a ja kažem: i 49 cm. Ona joj ispruži nogicu i kaže: da, kako ste znali? A mi se svi smijemo jer sam ja ranije rekla da će točno tako bit ko brat i sestra i da će se rodit kad bude u tim gabaritima! Vratili je zamotanu, malo je bila na prsima i sisala, kako su opet smanjili svjetla tako je u polumraku otvorila oči i gledala nas i gledala, ko mali miš virila iz dekice.
Meni je srce bilo na mjestu da je zdrava, da je sve OK, da mogu braci i seki ujutro javit da je stigla mala seka i da je sve kako treba.
Meni je najjači osjećaj bio mir, neki spokoj, neko zadovoljstvo da smo uspjele, da je sve u redu i da je ona zdrava, onako neko odsustvo straha i brige, samo zadovoljstvo! Drugi dan navečer, jako sam bila jako umorna, ona je bila u sobi za bebe na kupanju, a ja sam ležala na krevetu i drijemala. Sestre su otvorile širom prozore koji gledaju na šumu, vani napokon dašak vjetrića njiše vrhove stabala i ja si mislim, evo iskreno kažem: da sad umrem, ja sam svoje napravila. Nije da mi je bio plan ni umrijet ni ništa slično, ali taj osjećaj da sam svoje napravila, da sam napravila nešto vrijedno što sam ih rodila, taj osjećaj da moj život ima smisla, to mi je bilo jako prisutno.
Eto drage moje, to je moja priča o mom trećem porodu, o mojoj trećoj srećici, našoj „maloj seki“. Porod koji me najviše bolio i nije bio prirodan koliko sam htjela, ali je ipak bio za mene divan i ipak je prošao skroz super, bez rezanja i pucanja, što je meni isto bitno.
I što je najbitnije, nakon ovog poroda i ove male mrvice, imam iskreno dojam da smo sada kompletni
Re: Mala seka
07 kol 2016, 22:00
Mogla bih ovo 10x čitati 
Srećica mala
Srećica mala
Re: Mala seka
07 kol 2016, 23:04
Kako lijepa prica
Re: Mala seka
07 kol 2016, 23:14
Jedva sam dočekala tvoju priču i znala sam da će biti prekrasna.
Ljubi svih troje i uživajte.
Ljubi svih troje i uživajte.
Re: Mala seka
08 kol 2016, 08:15
Jako lijepa priča.
Velika tvojoj maloj ljepotici, braci i seki.
Edit: sad sam primijetila da je rođena na moj rođendan
Velika
tvojoj maloj ljepotici, braci i seki.Edit: sad sam primijetila da je rođena na moj rođendan
Zadnja izmjena: Potica; 08 kol 2016, 11:30; ukupno mijenjano 1 put/a.
Re: Mala seka
08 kol 2016, 08:19
A slika, a dokaz da je ružičasta i s kosicom i lijepa?
Nije da ti ne vjerujemo al ono, šta ne pokažeš
Potpisujem mmar, jednostavno fali slika na kraju ove divne priče.
Re: Mala seka
08 kol 2016, 10:58
Prekrasno, prekrasno, prekrasno. Točno je mogu imati pred očima.
I ne znam zašto, ali ne mogu se oteti dojmu da će to biti prava mala šefica. Od prvih trenutaka je onak kak si je ona zamislila
I ne znam zašto, ali ne mogu se oteti dojmu da će to biti prava mala šefica. Od prvih trenutaka je onak kak si je ona zamislila
Re: Mala seka
08 kol 2016, 13:09
Savršeno
Re: Mala seka
08 kol 2016, 20:59
Divno kompletiranje
Re: Mala seka
08 kol 2016, 21:06
krasna prica! stigla je mala sefica, kompletirali ste se
Raznjezila me tvoja prva misao - kako je lijepa! Prisjetila me poroda od prije skoro 20 godina...
Re: Mala seka
08 kol 2016, 21:43
Nana1971 je napisao/la:Raznjezila me tvoja prva misao - kako je lijepa! Prisjetila me poroda od prije skoro 20 godina...
i mene samo je porod od prije triedest godina
Re: Mala seka
09 kol 2016, 09:25
čujte ženske, morate uzet u obzir da sam ja bila subjektivna u tom trenutku, u najmanju ruku
ali sam vam ipak odlučila stavit jednu fotku iz rodilišta, doduše ne iz rađaone jer na tima su uz nju uvijek i moje cice on display
potice, sad ću ti uvijek rođendan zapamtit
ali sam vam ipak odlučila stavit jednu fotku iz rodilišta, doduše ne iz rađaone jer na tima su uz nju uvijek i moje cice on display
potice, sad ću ti uvijek rođendan zapamtit
Re: Mala seka
09 kol 2016, 10:16
Ljepotica
Re: Mala seka
09 kol 2016, 10:56
baš je lijepa 
Re: Mala seka
09 kol 2016, 13:35
Ljepotica
Re: Mala seka
09 kol 2016, 22:54
Potpis na mmar!
Re: Mala seka
09 kol 2016, 23:41
Cestitam! Pa stvarno je prava ljepotica!
Re: Mala seka
10 kol 2016, 09:16
Mala seka je za doma ponijeti
Bolje je za mene da ne gledam ovakve slike.
Bolje je za mene da ne gledam ovakve slike.
Re: Mala seka
11 kol 2016, 07:37
predivna je
Re: Mala seka
11 kol 2016, 09:42
ajme predivna je, prava princeza
Re: Mala seka
11 kol 2016, 14:42
ako i maknem prekrasnu robicu i urednu bebu, opet je prekrasna tak da mislim da te nije samo subjektivnost pucala 
Krasna je prica i neka ste kompletni
Krasna je prica i neka ste kompletni
Re: Mala seka
29 ruj 2016, 13:02
Preeedivna prica , mala seka je preeemedena! Tocno mogu zamisliti spokoj kada kazes da ste sada kompletni (to je zato kaj mene jos kopka trece ako nas pukne )
Pusu veliku saljemo!
, mala seka je preeemedena! Tocno mogu zamisliti spokoj kada kazes da ste sada kompletni (to je zato kaj mene jos kopka trece ako nas pukne )Pusu veliku saljemo!
Re: Mala seka
29 ruj 2016, 15:31
ma i još pa
i još pa
Re: Mala seka
17 sij 2017, 18:59
Uff rasplakala me