Petogodišnjak i pojam smrti

[Marto]

Opet moj Zmaj. On je bistar, pametan, osjetljiv, nježan. O svačemu taj razmišlja, tako i o smrti. Nemamo baš neki problem s tim, ovo više pišem jer me zanima što vaša djeca pitaju, a posebno što im vi odgovarate.

Moj tata je davno umra (kad sam imala 17g) i moja mama uvik priča o njemu, 1001. dogodovštinu, po stanu ima njegovih slika, tamo se Zmaj "upozna" s njim. Jedino je tu Zmaj ima doticaj sa pojmom smrti.
Ima pola godine (i više) da me je pita moramo li svi umrit jer da sam mu ja jednom rekla da moramo. Stala sam i brzinski razmislila, ne želim opteretit svoje dite, al mu ne želim ni lagat. A ovo je pitanje di moraš ili reć jedno ili drugo, ne možeš zakamuflirat. Rekla sam da moramo, nisam stigla reć ne sad nego kad budemo staaaari ili nešto tako, a on je nastavija jel baš svi umru. Da. Ma baš svi svi? Da. Ima li netko ko nije umra? Nema ljubavi. I Zmaj udre u plač da on ne želi umrit. Prošli smo cili razgovor, brz jer ne želim puno o tome, samo onoliko koliko ga zanima i da mu olakšam, kako umremo kad ostarimo jako jako, ili u slučaju neke ružne bolesti, da o tome ne razmišlja jer je mal, a da to nije za male.

Drugi put ga je zanimalo (plačljivim glasom) kako će on bez svoj zeca (plišana igračka s kojom spava otkad se rodija) kad umre.

Pa je baku pita šta se dogodi sa mesom jer da on zna kad se umre da imaš samo kosti.
Mene je pita nakon toga imamo li kosu uz te kosti kad umremo.

U još jednom razgovoru o sličnoj temi, pokušala sam (nakon šta sam dobro razmislila) spomenit raj. Prvo nisam želila o tome niti započinjat jer nisam znala kako će se on nosit sa pojmom raja. Al kako sam vidila da ga smrt kao takva interesira i plaši, odlučila sam pokušat sa rajem kao nečim ljepšim od smrti. Kao šta sam i pretpostavila raj nije najbolje proša, mjesto gdje odeš kad umreš, odnosno ne umreš nego odeš na drugi svijet, njega je zanimalo gledaš li otamo i zaključija je da ne želi on nigdi otić, ni umrit ni u raj. Pametno moje.

Nekidan je pita oče li baka (moja mama) bit živa kad on dobije djecu, pa sam rekla da valjda hoće (ima 67), a on je zaključija da sigurno oče jer kako je tatin dida (njegov pradida) "preživija" da se on rodi.

Očito je da često o tome razmišlja. Ovo su, mislim, svi slučajevi da smo o tome pričali. Razgovori kratko traju. Ne bježim od teme, niti je potičem, on je pokrene i sam zaustavlja nakon par rečenica, ne želi ni on o tome.

Najnovije je nekidan nakon mise, zašto je Isus umra, ko ga je ubija, kako to nije umra. Ta priča je odlično prošla, osim onog dijela da je na muralu vidija da Isus u ruci drži malo ribe i kolačića ( ), za koga je to. Rekoh da je stim nahranija puno ljudi, da je on Bog i sve može pa tako i to. Pita me je jel on to uspija jer je sve to skupa skuva pa je tako bilo puno spize za sve?

Kako bi se sa ovom temom tribala nosit i šta bi mu mogla reć kad krene sa svojim pitanjima da uljepšam surovu istinu o smrti?

Edit: greške

Zadnja izmjena: Marto; 18 pro 2011, 21:09; ukupno mijenjano 1 put/a.

[Krumpirić]

Sve što si napisala je potpuno uobičajeno, i ništa mu krivo nisi rekla.

[danijela81]

pratim, nedavno je i V. imao paljbu sa sličnim pitanjima.

probala sam odgovoriti što realnije i istinitije, ali s ozbiljnim strahom da bih ga mogla preplašiti.
i tak sam ja strahovala za njega i njegovo prihvaćanje i shvaćanje mojih odgovora, da bi mi nedavno, kad mu nisam htjela dati svoj mobitel, rekao "ti si već stara i ne treba ti mobitel. odvest ću te na groblje i zakopat u zemlju ak mi ga ne daš, i onda te nema više". ostala sam
očito ga nisam nimalo uplašila a sve mi se čini da je, za svoju dob, sasvim dobro shvatio što znači umrijeti

[Marto]

E tako negdi sa 3 je moj počeo doživljavat da na groblje idemo didi, da je dida umra, pita bi kako to da baba i dida na selu (a to su mu ustvari prabaka i pradida) još nisu umrli a stari su (uuu, šta bi im se ovo svidilo da su čuli ). Sad su ta pitanja konkretnija. Sad ne prihvaća zdravo za gotovo riječ smrt i nema te više ka šta je prije dok je bija mlađi, sad shvaća to u punom smislu riči i boji se. Vjerojatno se stavlja u takvu situaciju i kuži da se ništa lipo u toj priči ne događa. Jednom je zaključija da te zakopaju u rupu (dok je bija manji) i to mu je definitivno iz crtića jer o tome se ne priča, takve filmove ne gleda. Svašta oni upijaju.

[vesela beba]

Ja jutros njih izvodim u dvor i otac mi nije stiga reć da im nedam u macinu kućicu jer je pokojna,taman ju krenuo zakopat (imamo susjeda trovača )
I ona je već otrčala i tuče macu jadnu ništa ja je odvučem al ona je već svatila,pita a zašto je maca murtva
I šta ću objašnjavam redom da je stara da joj je došlo vrime..
A ona meni nakon mog iscrpnog objašnjavanja,uvjeravanja,totalno ladno kaže ; A ta ćeš
Ka ono a štaš,to je to
Ja sam očekivala plač,tugu,kad ono a štaš???
Možda nije pojmila do kraja,možda ne razumje da to znači da je uopće nema više

[mrs. eastwood]

a za to ima i ona horor prica o djevojcici sa šibicama...

što li se samo vrti u tim malim glavicama

[sanelina]

Moj Tarik, uskoro 6-godišnjak mi je u subotu naveče izmamio suze na oči.Gledao je Kralja lavova i u jednom trenutku je uletio u sobu sav uplakan i pitao-mama, zar je Simbin?!tata stvarno mrtav i nikada se neće vratiti?Jel to isto kao kad je moj djed umro i nikada se nije vratio?Kad sam mu rekla da je isto, on je kroz suze u jednom trenutku ravukao osmijeh i rekao-znam mama, sad mi je jasno, to je isto kao kad je moj djed umro ali još živi u mom srcu i mojoj glavi, tako će i Simbin tata zauvijek živiti u njegovom srcu duša mamina pametna

[Adorabla]

Sve što si napisala je potpuno uobičajeno, i ništa mu krivo nisi rekla.

jesi ipak

U još jednom razgovoru o sličnoj temi, pokušala sam (nakon šta sam dobro razmislila) spomenit raj. Prvo nisam želila o tome niti započinjat jer nisam znala kako će se on nosit sa pojmom raja. Al kako sam vidila da ga smrt kao takva interesira i plaši, odlučila sam pokušat sa rajem kao nečim ljepšim od smrti.

Moja mama je umrla kad je moja cer bila cca 4 godine. Uglavnom ja sam bila skomirana, djeca su bila potresena jer smo svi skupa živjeli i bili su kod moje mame svaki dan. Uzasno im je nedostajala a naravno i meni.
Ja sam tada napravila istu gresku kao i ti. Krenula sam s pricom "uljepsavanja" i dobila deset puta goru reakciju nego sto sam trebala. Jedna od reakcija je bila da ako je baka ziva u Raju zasto nam se ne moze javiti da je to ruzno da nam se ne javi i zasto se ne moze javiti i tko joj to ne da i tako. Uglavnom nepotrebna komplikacija i apstrakccija koju djeca od 4-6 godina jednostavno nisu sposobna shvatiti.
Na kraju smo zavrsili kod psihologa i malo radili s njom i ispravljali krive Drine.

Po savjetu psihologa a sada sam i ja toga svjesna najbolje je biti iskren s djecom. Znaci pricas samo ono sto ti mislis i vjerujes, nema bajanja. Samo ono sto si 100% sigurna u sebe.
Mozda je bio problem u tvom glasu kada si mu rekla pa se zato uplasio i rasplakao. Oni osjete svaki tvoj trzaj, podrhtavanje i placu zato sto si ti tuzna. Djeca od 5 godina ne razumiju apstraktan pojam smrti i sigurno ne placu radi toga.
Samo bajanje da se dijete utješi ne donosi ništa jer bajanjem ti gubiš kredibilitet u priči.
Ja sam trebala reći da svako živo biće umire (i cvijeće i ptičice i muhe). Da ne znamo kada ćemo umrijeti i ne znamo što se dešava kada umremo. Ne znamo. Oni koji ostaju živi kad netko umre su jako tužni i treba ih tješiti (to bi bilo adekvatno objašnjenje zašto mi sada puno plačemo i zašto smo tužni).
U principu probaj što manje filozofirati, što manje apstraktnih pojmova događaja i svega ostalog. Samo činjenice što ti vjeruješ. Kratko, vrlo kratko.

[Barbi]

Slažem se s Adorablom u svemu što je napisala.
O raju, nebu, drugom životu i slično bi pričala isključivo kad bih sama u to bezrezervno vjerovala.
Ovako jednostavno postoje situacije koje nas zdrmaju i rastuže, postoje pitanja na koja nemamo odgovora.

[pomikaki]

Pratim temu, sjećam se kako je mene spoznaja smrti pogodila s nekih 5 godina. Za sad moja četverogodišnjakinja ne postavlja toliko teška pitanja premda smo imali dodir sa smrti kad je umro pas. Tu smo obradili temu, rečeno je više manje da svi umiru, ali da se u pravilu umire kad si star ili bolestan. Nedavno smo razgovarali što znači to da se tijelo pretvori u prah kad netko umre. Nije to još uvijek primila previše dramatično i nije postavila pitanje kad će ona umrijeti. Tako da imam još vremena da razmišljam o odgovoru.

Budući da nismo vjernici, mislim da neću moći previše pričati o raju. Mogu govoriti o različitim vjerovanjima o tome što se događa nakon smrti.
Mislim da ću reći ono do čega sam i sama došla u međuvremenu - što se događa nakon smrti zapravo nitko ne zna, i to je razlog da je se ljudi boje. Bojimo se nepoznatog. Ali strah nije potreban, jer je moguće da nakon smrti idemo na neko bolje mjesto. Uostalom, ako svi umiru, to znači da je smrt prirodna i dobra stvar.

(dakle, više manje kako je pričala Adorabla - ovo su moja vjerovanja, moje spoznaje i to je jedino što mogu prenijeti svom djetetu.)

[Marto]

Fala, dobro je znati. Sad sam spremnija za neko slijedeće pitanje. Valjda. Ma bit ću realna i priznat da neću nikad bit spremna, ko zna šta će me slijedeće pitat.
Raj sam spomenila i zbog Crkve. Njega je nekidan zanimalao zašto slavimo Božić, dan kad se rodija mali Isus ako je on sad mrtav, njemu je to bezveze. Pa je bila tema blagdana, Božića i Uskrsa, ovo prvo je još i bilo lako, al aj ti objasni uskrsnuće. Tu negdi smo uletili u raj. Al smo i izletili brzo van, na zemlji sam najsigurnija!