... I daješ svemu neki smisao i ime...
Postano: 31 svi 2009, 10:56
Ja moram bit detaljna, pa ko ima strpljenja,...
Kako je stigla Balonči? Pišem odmah jer NE ŽELIM zaboravit ni trenutak i jer Tončica na meni spava i to joj je, uz sisanje i obilno kakanje hehe zasad jedino što radi, a tatac i sinko gledaju Madagaskar, pa imam vremena...
Ujutro, 26.5., na dan D (iliti jedan i zadnji od izračunatih, procijenjenih i ocijenjenih termina ) sam išla u standardnu proceduru čačkanja po organu i guranja onog predivnog nečega za amniokopiju-sve okej(i CTG okej), otvorena 4-5cm, žena me želi ostavit (upitnici mi vise nad glavom??) jer je to nalaz za ostanak. Još jednom zabrinuto pitam jel stvarno sve okej?! dr kaže da, da, al tolika otvorenost i neki poluprimjetni trudovi (CTG ništa) su razlog za ostanak...ja reko, ok, ako je sve ok, ja odo doma. MOže, potpišite, vaša odgovornost. OK,nema problema (ima problema, naravno, ne želim si ugroziti dijete, nije mi svejedno, al ne želim ni scenarij s prva poroda, bespotrebnu indukciju i sve ostalo ).
Potpisujem. Izlazim se naručit za slijedeći pregled do sestre, ona pogleda nalaz i mirno kaže " bravo, gospodjo, pametni ste, što da vas ovdje mučimo, dodjite kad dijete poželi vani" i mirno kaže mm-u "uzmi ti, srce godišnji, brzo će to kad krene"....(moram napomenut, neznam jeste imali susrete s njom, al ta sestra-jedna starija gospođa koja sve naziva srce, dušo, mili.. s prijema trudničke ambulante na SD je DIIIIIVNA!!!) i mm posluša i odmah zovne šefa , šef se ne usudi odbit, ko bi se usudio odbit pa da čovjeku žena rodi u autu heheh
To je bilo valjda oko 11?12?Javila sam svima da neće još
(mama mi je naravno UMRLA od straha i 500 puta pitala jesam sigurna da je okej da to radim) i išli ja i mm u miru popit kavu (nismo tili dizat M iz vrtića, pustili smo da pojede i odspava tamo) u ROKA iliti akademiju (nostalgija), ošli fino u avenue mall, kupili djetetu ljetnu navlaku za sjedalicu (ima navlaka za kidfix u TL, šokirah se ), kupili mu novu kacigu za bic,koji će seka donijet ( i donijela je doslovno jer je ona dobila lovu za bic heheh ) i htjeli ga iznenadit ben10 figuricama u kesici (puta dva)
digresija:jelda da sam detaljna ehehehehheh!?!?!?
išli po Kikija u vrtić, teta me pita kad će, ja reko:teta, kaže dr da će skoro, kaže teta : Niste valjda sami s autom hehhe
došli doma, mm skuhao, napapali se, naigrali se...
pita mene mm oko 20:30 bil bilo okej da on vrati neke uređaje na posao (nešto radi s njima od doma), da ne trebaju kolegama dok nije na poslu, pa da ne misli više na to, da mirno čekamo...reko, ajde...(ja nešto već osjećam, jače nego čitav dan, al nebi to nazvala ičim značajnim i ne pridajem tome nikakvu pažnju)
mm ode oko 9, ja dam M večeru, operemo zubake i ine dijelove tijela. Pročitamo 70 pričica (ajd još samo ovuuuuuu), pročitamo (kako simbolično) kao zadnju pričicu ZAUVIJEK (http://216.122.175.95/web/index.asp?str=530453) (mama polarni medo čeka bebu i stariji medo se jako brine dal mama njega i dalje voli)
M odluči da više ne može čirit u priču, krepani smo, ugasimo bubamara lampu i zagrlimo se, on začori u roku keks, mene prošarafi nešto u zdjelici, križima , svemu (odmah dodajem, suprotno mom mišljenju da ovu domaći trudovi manje bole od industrijskih, ovi su bolili gore, al nekako-bili su MOJI, davali su tijelu da se odmori u međuvremenu, nisu me frustrirali, osjećaj boli bio je intenzivan, al lociran na pojas od pola bedara do pupka, kao da tu imam pseću ogrlicu s bodljama okrenutu prema unutra i to mi polako steže sve organe i kosti tuda, pa sve jače i jače..)
Nisam znala jel to trud (nisam nikad osjetila prirodne trudove) jer nije bilo grčenja, samo jaka jaka bol, ignorirala sam ju koliko sam mogla.
Došao je mm i ja šutim, nešto sam promumljala da me 2-3 puta probolo, al da nisu to trudovi, pa smo išli gledat IN BRUGES jer ja obožavam Bruges i Colina Farrela. A film je smeće nad smećem.
mm je začorio, njemu nije do ljepota Belgije, još manje do irskog ljepotana hehe, a ja sam to smeće kroz trudove odgledala do kraja. mm-a je probudilo kad sam jauknula na jednom trudu, ugasila komp (mislim da sam tada, oko 11:30, NEMOJTE ME UZIMAT BAŠ ZA TOČNO VRIJEME; NISAM GLEDALA NIKAKO SAT; OSIM ŠTOPER ZA MJERIT VRIJEME i nešto napisala na forum-forumski sat zeza pa je mahima misla da sam pisala u 1?! u 1 sam već bila auuuuu)
kažem mm-u ajdmo malo spavat, ko će znat, ako to krene jaaaaaaako, da se odmorim, ahaaaaa, hau jes nou, čim sam se digla preprestrašna bol...ajdmo mi leć, za 6-7 minuta opet, pa za 5, pa za 8, pa za 6...govorim mm-u da je to nekako prenepravilno, al brate mili, ako vako bole lažni, na pravima sam mrtvac
A ništa, ležim, čekam, idem svako malo na WC i piškit, to jako jako jako boli, čim ustanem. Mislila sam trudove odrađivati na lopti, hodajući, ovako,onako,al ne mogu, prejaki su, stvarno mogu samo ležat, tu i tamo mogu stati na sve četiri. Trudovi začas dodju na razmake tipa 3min, 4min...fasciniraju me pauze u kojima osjećam neku blagu bol, al postoje. Kažem mmu da nebi bilo loše da on zovne brata da krene prema nama (braco student ima samo bic, ne želim da mm ide po njega i ostavi me samu s M, radije neka braco krene bicom, pa što bude), buraz može krenut za 15min, treba mu 45...kažem mmu a niš, nek dodje, nek spava tu, pa ako to nije to (ja se mislim jel to to,a umirem od boli i imam ritam trudova na 2-3 min, koja genijalka), napravi mu mm neku improvizaciju kreveta na Movu podu da mi se ne mota po stanu i ne smeta mi...i on stiže (dotad me drma sve jače i ne mogu ustat, jedva jedva idem piškit 2 puta)
čim je on stigao kažem mm-u, gle, riskiram da stižem prerano, al mene je sada strah, ajmo mi...čim ustanem, trudovi više nemaju pauze, nikakve, tranzicija, kažem mm-u na dnu stepenica i u autu, ako to nije to, uzmi pištolj i propucaj me, molim te. Fascinira me što nisam ništa imala (nikakve ljekove) al taj mi dio svejedno prolazi u jako bolnom transu, neznam di smo stali na crveno, jesmo li, kada, kako...znam da je mm ušao u onaj zabranjeni smjer na SD i parkirao na taksi stajalište sa smješkom (rekao je Miki da ne diže do izbora, možemo di oćemo-a i 3 je ujutro), do lifta sam došla četveronoške, neki mladi dr je ispred nas, pita trebaju li kolica(da sjednem umrla bi), trči pozvat lift, ja zahvaljujem svim srcem hehehhe, zvonimo...otvara mlada sestra...kažem ja boliiiiii, kaže ona "bit će da rađate"
Bilo je 3:00, kaže mm.
i onda pita smije li malo CTG, reko daj bilo šta, nema veze, smije li braunilu (sjetim se svog niskog željeza, mogućeg krvarenja, slabosti) reko: ma daj braunilu, al nemoj ništa u nju eheh....ispituju me, prijam, ja jedva zborim, dr se okrene, pogleda CTG (ovaj neki fensi ne radi PIING ) i kaže ajoj, daj ti X (sestri ) mužu da to popuni, nemamo mi vremena, pogleda me, otvorena ful...ajde ti probaj piškit (nema šanse) i trči na stol...
stignem na stol, mm utrčava i usput oblači zeleno (WOW
) , Tonči se nije rotirala, au, opet ona scena s nagonom i trudovima za izgon koje treba "prodisat ko konj"-mrzim to, kažem mm-u što ova naša djeca ne znaju nać put
ništa, pokušavam prodisavat, al nagon je konjski, ne pali konjsko disanje, babica sugerira da ne tiskam dodatno, al pustim nagonu, pitaju smiju li odvalit vodenjak da vide glavicu, dr donosi prijenosni UZV da vidi glavicu, ja kažem bušššššššššši (lakše mi pada to od pritiska UZV), sestra kaže krenula je rotacija, čim kažem evo je stiskajjjj...i krene masirat, ja sedamsto puta jauknem nemojteee me rezat, one obje kažu nismo lude rezat pa da moramo šivat
al slušaj. Slušam ko prava pionirka. Tiskam, netiskam...sve to traje kratko i ništa značajno, jaki su mi mišići, kaže babica (eto, tu vidim korist od činjenice da sam bila HIPERaktivna svu trudnoću) i bez obzira što je izgon jako kontroliran i uz masažu, ne traje dugo, koju minutu. mm vidi kosicu, plače, vidi glavicu, i ja se nagnem,...i eto tonči 
joj, ona je crna
, ima crnu kosu i tamnosive oči i kraaaaaaaasna je...i odmah cica
(nisam tada imala pojma, al bilo je 3:45 i bila sam u rodilištu točno 40 min)
isusebože, ona ima 53cm i 3600, babica nas pogleda, ahaaaaaa, sad mi je jasno (nismo mali, jel )
mm rikava od smijeha (očekivali smo mini pilića)
uživamo ko nikad u životu, ja sam pod totalnom navalom hormona, koja sreća, neusporedivo s ičim, razmišljam o velikom plavom frajeru i malom crnom mišu, koja luda ekipa...
ne uživam u bolnici, samo mislim kad ćemo svi 4 bit skupa...al uživam u tome da nas dvije pajkimo zajedno(okej, ona pajki, ja imam hrkajuću cimericu koja ignorira vrištećeg bebca )
Stanojević ( ) je pregledava, pjeva joj Tonka, reci cvrčak, kaže joj da je divna i prezgodna, ona ga pokenja totales , on nadoda, da, da, vidim, prava si ženska
idemo domaaaaaaaa.....
noćas smo spavali svi četvero skupa na smjene, oboje su dolazili i odlazili što pješke(Marin, jel) što na rukama u svoje krevete i vraćali se nama, mm se sčučurio u čošak , krevet 1,60, četvero ljudi ogromnih za svoju dob i spol i Pamela Anderson cice
RAJ NA ZEMLJI
Kako je stigla Balonči? Pišem odmah jer NE ŽELIM zaboravit ni trenutak i jer Tončica na meni spava i to joj je, uz sisanje i obilno kakanje hehe zasad jedino što radi, a tatac i sinko gledaju Madagaskar, pa imam vremena...
Ujutro, 26.5., na dan D (iliti jedan i zadnji od izračunatih, procijenjenih i ocijenjenih termina ) sam išla u standardnu proceduru čačkanja po organu i guranja onog predivnog nečega za amniokopiju-sve okej(i CTG okej), otvorena 4-5cm, žena me želi ostavit (upitnici mi vise nad glavom??) jer je to nalaz za ostanak. Još jednom zabrinuto pitam jel stvarno sve okej?! dr kaže da, da, al tolika otvorenost i neki poluprimjetni trudovi (CTG ništa) su razlog za ostanak...ja reko, ok, ako je sve ok, ja odo doma. MOže, potpišite, vaša odgovornost. OK,nema problema (ima problema, naravno, ne želim si ugroziti dijete, nije mi svejedno, al ne želim ni scenarij s prva poroda, bespotrebnu indukciju i sve ostalo ).
Potpisujem. Izlazim se naručit za slijedeći pregled do sestre, ona pogleda nalaz i mirno kaže " bravo, gospodjo, pametni ste, što da vas ovdje mučimo, dodjite kad dijete poželi vani" i mirno kaže mm-u "uzmi ti, srce godišnji, brzo će to kad krene"....(moram napomenut, neznam jeste imali susrete s njom, al ta sestra-jedna starija gospođa koja sve naziva srce, dušo, mili.. s prijema trudničke ambulante na SD je DIIIIIVNA!!!) i mm posluša i odmah zovne šefa , šef se ne usudi odbit, ko bi se usudio odbit pa da čovjeku žena rodi u autu heheh
To je bilo valjda oko 11?12?Javila sam svima da neće još
(mama mi je naravno UMRLA od straha i 500 puta pitala jesam sigurna da je okej da to radim) i išli ja i mm u miru popit kavu (nismo tili dizat M iz vrtića, pustili smo da pojede i odspava tamo) u ROKA iliti akademiju (nostalgija), ošli fino u avenue mall, kupili djetetu ljetnu navlaku za sjedalicu (ima navlaka za kidfix u TL, šokirah se ), kupili mu novu kacigu za bic,koji će seka donijet ( i donijela je doslovno jer je ona dobila lovu za bic heheh ) i htjeli ga iznenadit ben10 figuricama u kesici (puta dva) digresija:jelda da sam detaljna ehehehehheh!?!?!?
išli po Kikija u vrtić, teta me pita kad će, ja reko:teta, kaže dr da će skoro, kaže teta : Niste valjda sami s autom hehhe
došli doma, mm skuhao, napapali se, naigrali se...
pita mene mm oko 20:30 bil bilo okej da on vrati neke uređaje na posao (nešto radi s njima od doma), da ne trebaju kolegama dok nije na poslu, pa da ne misli više na to, da mirno čekamo...reko, ajde...(ja nešto već osjećam, jače nego čitav dan, al nebi to nazvala ičim značajnim i ne pridajem tome nikakvu pažnju)
mm ode oko 9, ja dam M večeru, operemo zubake i ine dijelove tijela. Pročitamo 70 pričica (ajd još samo ovuuuuuu), pročitamo (kako simbolično) kao zadnju pričicu ZAUVIJEK (http://216.122.175.95/web/index.asp?str=530453) (mama polarni medo čeka bebu i stariji medo se jako brine dal mama njega i dalje voli)
M odluči da više ne može čirit u priču, krepani smo, ugasimo bubamara lampu i zagrlimo se, on začori u roku keks, mene prošarafi nešto u zdjelici, križima , svemu (odmah dodajem, suprotno mom mišljenju da ovu domaći trudovi manje bole od industrijskih, ovi su bolili gore, al nekako-bili su MOJI, davali su tijelu da se odmori u međuvremenu, nisu me frustrirali, osjećaj boli bio je intenzivan, al lociran na pojas od pola bedara do pupka, kao da tu imam pseću ogrlicu s bodljama okrenutu prema unutra i to mi polako steže sve organe i kosti tuda, pa sve jače i jače..)
Nisam znala jel to trud (nisam nikad osjetila prirodne trudove) jer nije bilo grčenja, samo jaka jaka bol, ignorirala sam ju koliko sam mogla.
Došao je mm i ja šutim, nešto sam promumljala da me 2-3 puta probolo, al da nisu to trudovi, pa smo išli gledat IN BRUGES jer ja obožavam Bruges i Colina Farrela. A film je smeće nad smećem.
mm je začorio, njemu nije do ljepota Belgije, još manje do irskog ljepotana hehe, a ja sam to smeće kroz trudove odgledala do kraja. mm-a je probudilo kad sam jauknula na jednom trudu, ugasila komp (mislim da sam tada, oko 11:30, NEMOJTE ME UZIMAT BAŠ ZA TOČNO VRIJEME; NISAM GLEDALA NIKAKO SAT; OSIM ŠTOPER ZA MJERIT VRIJEME i nešto napisala na forum-forumski sat zeza pa je mahima misla da sam pisala u 1?! u 1 sam već bila auuuuu)
kažem mm-u ajdmo malo spavat, ko će znat, ako to krene jaaaaaaako, da se odmorim, ahaaaaa, hau jes nou, čim sam se digla preprestrašna bol...ajdmo mi leć, za 6-7 minuta opet, pa za 5, pa za 8, pa za 6...govorim mm-u da je to nekako prenepravilno, al brate mili, ako vako bole lažni, na pravima sam mrtvac
A ništa, ležim, čekam, idem svako malo na WC i piškit, to jako jako jako boli, čim ustanem. Mislila sam trudove odrađivati na lopti, hodajući, ovako,onako,al ne mogu, prejaki su, stvarno mogu samo ležat, tu i tamo mogu stati na sve četiri. Trudovi začas dodju na razmake tipa 3min, 4min...fasciniraju me pauze u kojima osjećam neku blagu bol, al postoje. Kažem mmu da nebi bilo loše da on zovne brata da krene prema nama (braco student ima samo bic, ne želim da mm ide po njega i ostavi me samu s M, radije neka braco krene bicom, pa što bude), buraz može krenut za 15min, treba mu 45...kažem mmu a niš, nek dodje, nek spava tu, pa ako to nije to (ja se mislim jel to to,a umirem od boli i imam ritam trudova na 2-3 min, koja genijalka), napravi mu mm neku improvizaciju kreveta na Movu podu da mi se ne mota po stanu i ne smeta mi...i on stiže (dotad me drma sve jače i ne mogu ustat, jedva jedva idem piškit 2 puta)
čim je on stigao kažem mm-u, gle, riskiram da stižem prerano, al mene je sada strah, ajmo mi...čim ustanem, trudovi više nemaju pauze, nikakve, tranzicija, kažem mm-u na dnu stepenica i u autu, ako to nije to, uzmi pištolj i propucaj me, molim te. Fascinira me što nisam ništa imala (nikakve ljekove) al taj mi dio svejedno prolazi u jako bolnom transu, neznam di smo stali na crveno, jesmo li, kada, kako...znam da je mm ušao u onaj zabranjeni smjer na SD i parkirao na taksi stajalište sa smješkom (rekao je Miki da ne diže do izbora, možemo di oćemo-a i 3 je ujutro), do lifta sam došla četveronoške, neki mladi dr je ispred nas, pita trebaju li kolica(da sjednem umrla bi), trči pozvat lift, ja zahvaljujem svim srcem hehehhe, zvonimo...otvara mlada sestra...kažem ja boliiiiii, kaže ona "bit će da rađate"
Bilo je 3:00, kaže mm.
i onda pita smije li malo CTG, reko daj bilo šta, nema veze, smije li braunilu (sjetim se svog niskog željeza, mogućeg krvarenja, slabosti) reko: ma daj braunilu, al nemoj ništa u nju eheh....ispituju me, prijam, ja jedva zborim, dr se okrene, pogleda CTG (ovaj neki fensi ne radi PIING ) i kaže ajoj, daj ti X (sestri ) mužu da to popuni, nemamo mi vremena, pogleda me, otvorena ful...ajde ti probaj piškit (nema šanse) i trči na stol...
stignem na stol, mm utrčava i usput oblači zeleno (WOW
) , Tonči se nije rotirala, au, opet ona scena s nagonom i trudovima za izgon koje treba "prodisat ko konj"-mrzim to, kažem mm-u što ova naša djeca ne znaju nać put ništa, pokušavam prodisavat, al nagon je konjski, ne pali konjsko disanje, babica sugerira da ne tiskam dodatno, al pustim nagonu, pitaju smiju li odvalit vodenjak da vide glavicu, dr donosi prijenosni UZV da vidi glavicu, ja kažem bušššššššššši (lakše mi pada to od pritiska UZV), sestra kaže krenula je rotacija, čim kažem evo je stiskajjjj...i krene masirat, ja sedamsto puta jauknem nemojteee me rezat, one obje kažu nismo lude rezat pa da moramo šivat
al slušaj. Slušam ko prava pionirka. Tiskam, netiskam...sve to traje kratko i ništa značajno, jaki su mi mišići, kaže babica (eto, tu vidim korist od činjenice da sam bila HIPERaktivna svu trudnoću) i bez obzira što je izgon jako kontroliran i uz masažu, ne traje dugo, koju minutu. mm vidi kosicu, plače, vidi glavicu, i ja se nagnem,...i eto tonči joj, ona je crna
, ima crnu kosu i tamnosive oči i kraaaaaaaasna je...i odmah cica (nisam tada imala pojma, al bilo je 3:45 i bila sam u rodilištu točno 40 min)
isusebože, ona ima 53cm i 3600, babica nas pogleda, ahaaaaaa, sad mi je jasno (nismo mali, jel )
mm rikava od smijeha (očekivali smo mini pilića)
uživamo ko nikad u životu, ja sam pod totalnom navalom hormona, koja sreća, neusporedivo s ičim, razmišljam o velikom plavom frajeru i malom crnom mišu, koja luda ekipa...
ne uživam u bolnici, samo mislim kad ćemo svi 4 bit skupa...al uživam u tome da nas dvije pajkimo zajedno(okej, ona pajki, ja imam hrkajuću cimericu koja ignorira vrištećeg bebca )
Stanojević (
) je pregledava, pjeva joj Tonka, reci cvrčak, kaže joj da je divna i prezgodna, ona ga pokenja totales , on nadoda, da, da, vidim, prava si ženska idemo domaaaaaaaa.....
noćas smo spavali svi četvero skupa na smjene, oboje su dolazili i odlazili što pješke(Marin, jel) što na rukama u svoje krevete i vraćali se nama, mm se sčučurio u čošak , krevet 1,60, četvero ljudi ogromnih za svoju dob i spol i Pamela Anderson cice
RAJ NA ZEMLJI
, uzivajte u svom raju 
