Dan kad sam napokon postala mama
Postano: 25 tra 2010, 23:1710 mjeseci nakon, napokon sam našla malo mira, malo više vremena da podijelim s vama svoje iskustvo.
Na volim pisat odma, dogodi mi se da dosta stvari zaboravim, kao, tu su, pišu...
Dakle, zadnjih mjesec dana sam provela u Splitu, prekrasnih mjesec dana, nakon više od godinu dana, možesereći izolacije u Rijeci. Kakav divan osjećaj svaki dan imati s kim ić na kavu aaaaa
Jedino je mm baš tad imao najviše posla, i to terenskog, u taj mjesec dana doma je bio svega možda 2 dana.
J. je stalno bila okrenuta na zadak i planiran je carski. U utorak kod gin-a sve ok, ctg u redu, beba na zadak. U četvrtak lažni trudovi. Pita sestra otkad? Gledam je u čudu, ja nemam pojma da mi se išta događa jer to već danima osjećam - mislila da je to normalno. Gin kaže, u ponedjeljak ćemo na carski, ako se prije ništa ne dogodi - to bi bilo 7 dana prije termina.
Napominjem da se o porodu nisam skoro ništa informirala, nisam mogla, mislim da bi se samo još više usrtarila. Ovako sam do zadnjeg bila opuštena i mislim da me to spasilo - šta ću, taki sam tip
I odem ja kući, sve super, tek u ponedjeljak ću u bolnicu, nemam se šta žurit. Taman navečer mm stigo, počeo mu godišnji i sad ćemo malo uživat do ponedjeljka. Legli spavat, a on će meni da bi on još razmislio o imenu
A dogovorili ima već misec dana. Ja sva u šoku, al ono, mislim se daj me pusti sad s tim ima vrimena do ponedjeljka. Moš mislit. Mala ko da je čekala da tata dođe doma.
U 4:30 me probudila kratka bol, okrenila sam se i osjetila kako je unutra puklo, plodna počela curit. Samo probijanje vodenjaka sam upamtila ko kad pukne čep na boci šampanjca. Iznenadilo me onako u mraku i samo sam povikala mm-u da upali svjetlo da nije krv. Tu me počela hvatat panika. MM budi moju dobru sveki, Bog će joj platit, na brzinu uzimam torbu i dokumente i pičimo u bolnicu.
Ruke mi se tresu, smijem se histerično, ne mogu virovat da sam tako uzbuđena i šaljem sms-ove mojima šta se događa.
A voda curi i curi... kad smo došli pred bolnicu bilo me sram, taman se budio dan i sve se već vidilo, a ja sam mislila o tome kako će neko reć - vidi ove, upišala se u gaće
- samo da vam dočaram svoju neprisebnost
U bolnici skoro mrak, sve svjetla prigušena, samo se tiho čuju žene koje rađaju. E, onda sam zapravo postala svjesna šta se događa. Ljubaznost osoblja slaba, šalju me okolo ko da ja već moram znat di trebam ić, jedna se čak izvikala na mene.
Podatke su mi uzeli, a da me nisu ni pogledali, isto je bilo i sa svim drugim, al me sve to nije puno diralo.
Činjenica da će iz mene za malo vremena izać dijete je zasjenila sve drugo.
Stavili su me u predrađaonu, uz prolaz. Imala sam osjećaj da je svak ko je prošao stavio ruku dole, užas.
A plodna i dalje curi, satima, i bilo mi je jako hladno.
U međuvremenu, valjda odma iza zida, rađala je neka žena, al je vikala ko da će umrit. I to je trajalo cilo jutro, ajme meni, ja sam već molila Boga za nju, da šta pri rodi. Ne bi virovali šta je ona sve izgovorila i kako je grozno zvučalo da mi je bilo jako drago da ću na craski.
Svi me pregledavaju, a niko ništa ne govori. Na kraju, oko 11, dolazi neki niski doktor, sa cijelom ekipom studenata, stavlja ruku puuuuuuno dublje od drugih i kaže da on tu već može napipat nogicu
. Da su ti lažni trudovi okrenuli bebu u poprečan položaj i da moram na carski.
Oko 12 me vode na operaciju. Imam osjećaj ko da sam u nekoj seriji, uspavana sam sa osmjehom jer mi je anesteziolog reko da nek sad probam pobić tako sva svezana
Kad sam se probudila, ništa mi nije bilo jasno. Pokušavala sam uspravit glavu, ali mi je samo padala šta mi je postalo jako zabavno. Mislim da sam se tek nako 10-ak minuta sjetila zašto sam tu. Bojala sam se pitat sestru šta se dogodilo, ali mi je ona sam odma rekla da je sve ok. I kad su mi tu večer donili mali zamotuljak - izgledala je ko predivna ruža - plakala sam mislim jedno sat vremena. Morala sam izbacit svu tugu od zadnjih 6 godina.
Sve od tad je bilo i još je, hvala dragom Bogu, u najboljem redu. Istina, postporođajna depresija je bila jaka i to najviše jer nisam mogla dojit.
Ali, činjenica da sam napokon postala mama, da napokon imam svoje dijete - ne znam da li ste se tako osjećali, ali ja nisam mogla disat od sreće
I danas mi je tako, posebno kad me nježno zovne ma-ma
Na volim pisat odma, dogodi mi se da dosta stvari zaboravim, kao, tu su, pišu...
Dakle, zadnjih mjesec dana sam provela u Splitu, prekrasnih mjesec dana, nakon više od godinu dana, možesereći izolacije u Rijeci. Kakav divan osjećaj svaki dan imati s kim ić na kavu aaaaa
Jedino je mm baš tad imao najviše posla, i to terenskog, u taj mjesec dana doma je bio svega možda 2 dana. J. je stalno bila okrenuta na zadak i planiran je carski. U utorak kod gin-a sve ok, ctg u redu, beba na zadak. U četvrtak lažni trudovi. Pita sestra otkad? Gledam je u čudu, ja nemam pojma da mi se išta događa jer to već danima osjećam - mislila da je to normalno. Gin kaže, u ponedjeljak ćemo na carski, ako se prije ništa ne dogodi - to bi bilo 7 dana prije termina.
Napominjem da se o porodu nisam skoro ništa informirala, nisam mogla, mislim da bi se samo još više usrtarila. Ovako sam do zadnjeg bila opuštena i mislim da me to spasilo - šta ću, taki sam tip
I odem ja kući, sve super, tek u ponedjeljak ću u bolnicu, nemam se šta žurit. Taman navečer mm stigo, počeo mu godišnji i sad ćemo malo uživat do ponedjeljka. Legli spavat, a on će meni da bi on još razmislio o imenu
A dogovorili ima već misec dana. Ja sva u šoku, al ono, mislim se daj me pusti sad s tim ima vrimena do ponedjeljka. Moš mislit. Mala ko da je čekala da tata dođe doma. U 4:30 me probudila kratka bol, okrenila sam se i osjetila kako je unutra puklo, plodna počela curit. Samo probijanje vodenjaka sam upamtila ko kad pukne čep na boci šampanjca. Iznenadilo me onako u mraku i samo sam povikala mm-u da upali svjetlo da nije krv. Tu me počela hvatat panika. MM budi moju dobru sveki, Bog će joj platit, na brzinu uzimam torbu i dokumente i pičimo u bolnicu.
Ruke mi se tresu, smijem se histerično, ne mogu virovat da sam tako uzbuđena i šaljem sms-ove mojima šta se događa.
A voda curi i curi... kad smo došli pred bolnicu bilo me sram, taman se budio dan i sve se već vidilo, a ja sam mislila o tome kako će neko reć - vidi ove, upišala se u gaće
- samo da vam dočaram svoju neprisebnost U bolnici skoro mrak, sve svjetla prigušena, samo se tiho čuju žene koje rađaju. E, onda sam zapravo postala svjesna šta se događa. Ljubaznost osoblja slaba, šalju me okolo ko da ja već moram znat di trebam ić, jedna se čak izvikala na mene.
Podatke su mi uzeli, a da me nisu ni pogledali, isto je bilo i sa svim drugim, al me sve to nije puno diralo.
Činjenica da će iz mene za malo vremena izać dijete je zasjenila sve drugo.
Stavili su me u predrađaonu, uz prolaz. Imala sam osjećaj da je svak ko je prošao stavio ruku dole, užas.
A plodna i dalje curi, satima, i bilo mi je jako hladno.
U međuvremenu, valjda odma iza zida, rađala je neka žena, al je vikala ko da će umrit. I to je trajalo cilo jutro, ajme meni, ja sam već molila Boga za nju, da šta pri rodi. Ne bi virovali šta je ona sve izgovorila i kako je grozno zvučalo da mi je bilo jako drago da ću na craski.
Svi me pregledavaju, a niko ništa ne govori. Na kraju, oko 11, dolazi neki niski doktor, sa cijelom ekipom studenata, stavlja ruku puuuuuuno dublje od drugih i kaže da on tu već može napipat nogicu
. Da su ti lažni trudovi okrenuli bebu u poprečan položaj i da moram na carski.Oko 12 me vode na operaciju. Imam osjećaj ko da sam u nekoj seriji, uspavana sam sa osmjehom jer mi je anesteziolog reko da nek sad probam pobić tako sva svezana
Kad sam se probudila, ništa mi nije bilo jasno. Pokušavala sam uspravit glavu, ali mi je samo padala šta mi je postalo jako zabavno. Mislim da sam se tek nako 10-ak minuta sjetila zašto sam tu. Bojala sam se pitat sestru šta se dogodilo, ali mi je ona sam odma rekla da je sve ok. I kad su mi tu večer donili mali zamotuljak - izgledala je ko predivna ruža - plakala sam mislim jedno sat vremena. Morala sam izbacit svu tugu od zadnjih 6 godina.
Sve od tad je bilo i još je, hvala dragom Bogu, u najboljem redu. Istina, postporođajna depresija je bila jaka i to najviše jer nisam mogla dojit.
Ali, činjenica da sam napokon postala mama, da napokon imam svoje dijete - ne znam da li ste se tako osjećali, ali ja nisam mogla disat od sreće
I danas mi je tako, posebno kad me nježno zovne ma-ma 