Mame i bebe forum

nemamo kućne ljubimce. ne znam jel bitno. ali eto. mm i ja volimo životinje. mazimo pse po cesti uz dozvolu vlasnika i govorimo o ljubimcima u pozitivnom tonu.
u zgradi ima nekoliko pasa. srećemo ih na stubištu. problema nije većinom bilo. znalo se desiti da pas radosno skoči pred damjana ali nije bilo dramatičnih reakcija.

prije nekog vremena je krenuo strah od pasa.
idemo cestom, pas ide u susret. mali,miran pas, na uzici. damjan ne gleda gdje ide, držim ga za ruku i u trenu smo kod psa, tj prolazimo pored njega. kreće histerično hvatanje za moje skute (doslovno) i ne mrda. ukipljen od straha. pas nije napravio ništa.

prije 2 dana je išao ispred mene uz stubište, pas je išao nizbrdo. susjedov pas, neki mali bijeli čupavi. damjan se prestrašio i bacio unazad na leđa niz stepenice (ja sam bila koju stepenicu niže i uhvatila sam ga). pas mi nije ništa konkretno napravio. samo su se sreli na stepeništu.

nedavno je strah prešao na ptice. prije smo ih hranili. sad se ukipi kad ih vidi kako kljuckaju po cesti. opet se hvata za mene i ni makac.

naša reakcija je ovakva, ja ga umirujem glasom (mama je tu, mama te čuva) i onda nastojim pokazati da je pas il ptica fina životinja, bez da inzistiram da on kontaktira s njima. dakle govorim, lijepi pas, dragi pas i tome slično. čučnem kraj damjana, držim ga uz sebe i čekamo da pas prođe.
jer mi dalje ne možemo jer se on ukipi.
ista je stvar i ako ej pas na 3 metra ne samo ako je blizu.

nemam pojma jel to neka faza. jel mi radimo ok što se tiče naše reakcije na situaciju?

iz našeg iskustva ti nemam ništa za ispricati. Susjeda je imala maltezera kojeg se isprva malo bojala, ali nije bilo izbora - morali smo u liftu se voziti svi zajedno.
Kod velikih pasa je bilo lakše, jer su joj "bliži" i nekako su srdačniji.

Okrenuli bismo pricu da se pas nas bolji jer se nismo upoznale s njim. a upoznavanje je čekanje da nas on pošnjofa. i tako nekako je to išlo...

Evo dr. Sears ima nešto o tome Childhood Fear of Animals
Ovo je doba raznih strahova...

Kako veliki brat reagira na životinje?

Puno veći od 1-3 je to meni nedavno objasnio: nikad ne znaš kako će nepoznati reagirati (pas/ ptica: skakanjem po tebi - jer takvog jednog imamo u blizini - isti je k'o vlasnici mu - ili zaletavanjem onako bezveze prema glavi kao golubovi kad se u jatu splaše) i bolje je biti na sigurnoj udaljenosti .

Pročitala sam knjigu o dječjim strahovima (mogu ti pogledati naslov točno, imam zapisano negdje), nisam puno pametnija, sad se više ne ukipi totalno, ali neugoda nije prošla, ako može bira drugu stranu prolaska od one parkom kojim bez kontrole trče/lete ljubimci i golubovi. Vrapce voli

tin je imao manji strah od pasa, prošlo ga je. sad voli sve životinje. čak mu često moram reći da prvo pita vlasnika da li smije pomaziti životinju jer se on odmah zalijeće na nju

ako je veliki ok sa zivotinjama, ja bih komentare svela na minimum. cak bih i zaobilazila mhesta s puno pticurina ili ako je moguce zaobisla psa koji vam ide u susret. naravno, sve u granicama normalnog kretanja.
ali ako mogu drugom stranom ulice, zasto ne.
takav strah kako je neobjasnjeno dosao, tako bi trebao i proci.

razgovore o tome bi zapocinjala u nekom sigurnom okruzenju, gdje nema zivotinjica

Kad se dijete boji životinje ne treba tome posvećivati posebnu pozornost jer iskazivanjem posebne pažnje u fazi neželjenog ponašanja zapravo "nagrađujemo" to ponašanje i potičemo dijete da se ponovo slično ponaša jer time dobiva pažnju. Ne treba ga tapšati, tješiti i slično, nego samo mirno počekati da pas/životinja prođe.

U kontroliranim uvjetima treba životinju gledati izdaleka, za početak bez bližeg kontakta. Možda posjet trgovini sa životinjicama ili nekom ograđenom vrtu gdje se životinju može promatrati bez kontakta. Kao slijedeći korak možda susret sa psom vodičem slijepih ili psom obučenim za pomoć invalidu, to su vrlo mirni i razumni psi i dijete se može unaprijed pripremiti na susret pričom o posebnoj funkciji koju taj pas ima.

tantrume inače ignoriramo il odvraćamo pažnju
probat ću s tim ignoriranjem ovog. dakle, on se uhvati mene i ne mrda- hodat ne možemo, nosit ga ne mogu. da stojimo samo tako dok ne prođe?

Da, budite mirni i to je to, idemo dalje kad pas prođe. Bez ceremonija.

tenx hajdi. probat ćemo.

Ja ne znam jesam li ikad vidjela da se dijete boji životinje (bilo koje) kao što se bojala moja kćer. Točno znam i kad se pojavio taj njezin strah, imala je cca 13 mjeseci i bili smo kod frendova vani, na travnjaku. Imali su malog bijelog maltezera, moj sin se igrao s njim i bacao mu lopticu koju je pas donosio. I pas se zatrčao prema nama noseći lopticu, trčao ej zapravo prema njemu a ona i ja smo stajali odmah pored, ona je vidjela psa da trči prema njoj i počela vrištati histerično i skakati dižući ruke u zrak da je podignem... od tog časa zaobilazila je u širokom luku sve što hoda četveronoške, sve što leti, zuji a i pliva.

Trajao je taj strah godinama, kod prijatelja koji imaju ljubimce dolazili bi samo ako bi ljubimac bio zatvoren u nekoj drugoj sobi, ona se tresla od straha inače. Nije histerizirala, samo se sklanjala i obilazila. Doduše, nekad se znalo dogoditi da ne vidi nekog psa vani do trenutka kad joj se nađe jako blizu pa bi u trenu kad bi ga uočila vidljivo uplašeno skočila i odmaknula se.

Ne znam kako ali iz tog straha prerasla je u pravu ljubiteljicu pasa. Sad bi mazila sve što je čupavo i kreće se na četiri noge ima dva psa kod tate i obožava ih, ali strah je prošao prije nego su psi stigli.

Ja sam zatukla dvije ili tri

Možeš malo detaljnije o ovom dijelu, kako, čime

To je iracionalan strah kojim jednostavno ne možeš upravljati ni kontrolirati ga, može se s vremenom reducirati ali je i dalje prisutan. Ja se tako bojim zmija, oduvijek, otkad znam za sebe panično se bojim zmija. Najgore noćne more su kad sanjam zmije i probudim se u mraku i strahu da su negdje tu ispod kreveta.
Najčudnije je zapravo bilo to što ja nisam u životu susrela zmiju u prirodi do tamo negdje svoje 26-te godine. Viđala sam ih samo u zoo vrtu iza debelog stakla ili na slici.
Nekidan na Noći biologije su studenti držali u rukama neke male zmije i pokazivali ih posjetiteljima, tko je želio mogao ju je i pomaziti. Ja naravno nisam mazila zmiju ali sam bla dva metra dalje, nisam vrištala ni panično bježala tako da zaključujem da je intenzitet straha ipak nešto slabiji. No da je sretnem negdje vani ne bi bila tako hrabra, sigurno.

edit: gramatička greška, ovo je ipak na otvorenom pa ako me sin bude čitao izgubit ću kredibilitet

mazila zmiju

oprosti morala sam citirati, te dvije riječi skupa zvuče

ja se bojim lifta. jel o tome pričamo?

Ajme mmar hvala ti na ovom postu zadnjem.

Hajdi, Hajdi, kakve to asocijacije imaš, cccc.

Thal, ja sam sigurna da i ti nekog konja za trku imaš na ovu temu, pa makar bio i lift.

Ajme mmar
Ovo mi nije trebalo, jel zns ti kaj znaci smijat se 2 dana nakon carskog

Doduse sad prica sa picekima dobiva sasvim drugu dimenziju

da se vratimo na našeg dvogodišnjaka - znači Neve, sklanjaj grabljice

glasam za hajdin savjet, a mmar mi je nasmijala poslije podne.

sasvim je normalno da se boji, tu ima malo i senzorike - psi se kreću drugačije, zaletavaju, on ne može procijeniti šta će napraviti, a i ne može znat da će pas (najčešće ) stat kad dođe do vas. i mislim da je to prolazna faza. kad skonta da su u stvari zabavni, da im se može bacat loptica i da znaju dat šapu, bit će ok.

fobija od pernatih životinja, mislim da je postotno jednako zastupljena kao i fobija od zmija ili pauka. budući je fobija, nema opravdanog razloga i vjerujem da je užasno naporna, jer zmije za razliku od ptica ne vidiš baš svaki dan.

Ovisi Alex, ovisi koje zmije je li tako Hajdi.

ja sam pristojna gospođa u godinama

I Karlo se boji pasa. Ptice imamo dvije doma, male tigrice, jedna je pitoma, ali se boji uzeti je na ruku. Njemu je strah počeo kada se relativno veliki labrador retriever mojih roditelja u vrtu zaletio prema njemu. Pas se htjeo igrati, a K se prrstravio i od tada kreće naša avantura sa paničnim strahom.

U međuvremenu kad god smo kod mojih pas je na lajni, jer je donekle neodgojen, a svakako živ i zaigran i htjeo bi stalno biti oko djece, a to je kod Karla samo pojačavalo strah. Uspjeli smo doći do toga da se sad kad je zavezan K usudi proći oko/pored njega (na udaljenosti koju zna da je veća od duljine lajne), što recimo prije tri, četiri mjeseca nije bilo ni za pomisliti da bi htjeo. S time da moji rade s psom, odnosno ovaj se pomirio da kad mi dođemo mirno leži i spava u biti.

K veli da bi htjeo (malog) psa. Dok je susjeda imala kavalir španijela on mu je bio ok za dati poslasticu preko ograde, to je bilo još u fazi kad se izrazito bojao većih pasa, dakle sad bi bilo i više interesa, ali tog peseka više nema. Mm jako voli pse, svi drugi ljubimci nisu za njega zanimljivi. Tako da ćemo prije ili poslije nabaviti manjeg do srednjeg psa, no trebamo još raditi.

K i dalje ima strah od nepoznatih pasa, ne može ih procijeniti, kad krenu prema njemu valjda misli da mu žele nešto nažao. Radimo na tome tako da ga primimo za ruku i učimo da ili mirno nastavi hodati ili mirno stane i to nam sad sve bolje i bolje ide. Maknut će se na tako da ja budem između njega i psa. Pričamo da psi upoznaju ljude tako da ih njuškaju.

Uglavnom, ako njegov strah nije posljedica nekog traumatičnog doživljaja, imate dobre šanse da će s vremenom proći sam od sebe. A ako je bilo kakvog incidenta, moglo bi i potrajati. Recimo i kod Maje se pojavio strah sa nekih 2 do 2,5g, to je faza koja se prirodno javlja kod mnoge djece, ali kod nje to već donekle prolazi, puno je opuštenija nego Karlo, no ona nije imala takvih doživljaja kao on s Princom...

više se ne bojimo u tolikoj mjeri. reče mi muž da je išao pomaziti psa od susjeda. nisam vidjela, ali eto. čini se da je prošlo