Imam jako pričljivo dijete, dosta rano je baš propričao, znatiželjan je jako, ima tisuću zašto, koji, kakav i td..
Međutim, za neke ga stvari uopće ne mogu dobiti da mi ih ispriča. Npr. nedavno je završio u bolnici i morao je ostati noć (ja naravno nisam smjela). Znam da mu nije bilo lako. Nije ni meni. No to sad nije bitno, koliko mi je recimo interesantno što uopće nije želio pričati o tome.
Dakle, nekakvo mu je pravilo da o tim traumatskim stvarima ne želi 'razgovarati'. Kad bi ga ja pitala što je radila tete u bolnici, on stane i kaže: ne mama, nemoj pričati. Moralo je proći nekoliko dana da bi on sam tu i tamo, sasvim iznenada i nevezano za temu nešto rekao o doživljajima u bolnici. Inače, kad smo išli na kontrolu u bolnicu nije plakao, nije se bojao (osim što je vikao 'ne krevet' kad smo ušli na odjel).
I nije to stvar samo bolnice, to su sva neka negativna iskustva koja ima i o njima jednostavno ne želi pričati. Od 'xy me udario', 'xy nije dao igračku' ili kad on sam napravi neko spačku udari nekog ili slično.
Pitanje je, kako doprijeti do njega u takvim trenucima i pomoći mu da razgovorom riješi loše iskustvo.
Sad mi možete postaviti pitanje zašto ja to želim riješiti kad on to riješi sam. Zato jer on nema još ni tri godine i ne rezonira kao 6godišnjak npr. Njemu nije jasno zašto je morao ostati sam u bolnici (to je sad drastičan primjer) i ja mu to moram barem pokušati objasniti. Ima li neka knjigica, neka fora, nešto da ga dobijem da izbaci to iz sebe.
Hvala.
Nekad joj se da pricati nekad ne. A nekad nesto isprica kroz pjesmu - nesto kao gange - biila sam u vutiicu, pakaajjaa sam see, jej je maaama isjjaaa na poosaaao, onda mi je teeta jekja da ce bjzo dociiii. Majjooo sam se igjaaajaa, majooo sam papajja i spavajjaaa i dosjii su maama i taataaaa.
Odlično! 