Sve je počelo 10.6.2007. Nedjeljno jutro, negdje oko 4 sata, nakon cijele noći provedene na wc-u, stalno sam mokrila, nekakav čudni pritisak.
Nakon zadnjeg pohoda na wc, vidim malo krvi a i počinjem kontati da ovo više nisu lažni trudovi.
Budim supruga, dajem mu pusu i kažem kako je izgleda došlo vrijeme, mali hoće van..
Nije bio u panici, malo smo se još pomazili, ali nova kontrakcija je prekinula idilu.
Već se vidjelo da će dan biti prekrasan, suncem okupano jutro.
Polako smo se obukli, uzeli već dugo spremnu torbu, na benzu po vodu i čokoladice i u rodilište na prijem. Dočekala nas je uspavana sestra sa suosjećajnim izrazom lica i pitanje: "Trudovi?" Da, nego kaj...
Dežurna gin me pregledala, otvorena sam samo jedan prst, veli kako ćemo vidjeti, možda idem doma, možda su lažni trudovi. E, pa nisu, valjda ja znam.
Zadnja pusa mužu, on neće ići na porod (i bolje), i u predrađaonu. Klizma, tuširanje i u rađaonu. Stigla sam mami i svojim curkama poslati sms da je počelo.
Urađaoni me dočekala babica, udoban krevet (!) i CTG, naravno.
Vrijeme je prolazilo, trudovi su bili jeki, ali neučinkoviti, nisam se otvarala. Negdje oko 11 sati doktor mi je probušio vodenjak - boli...
Trudovi malo jačaju, ali ne dovoljno. Dobila sam drip i to mi je bilo fuj. Sve jači trudovi, ali ništa. Hvala Bogu da sam išla na tečaj za trudnice i nučila se disati...
Telefon je stalno zvonio sestrama, zove mama, zove MM, šalju mi puse i pozdrave. Dobila sam malo čaja i vode, stare brojeve Arene i Story-a ali nisam mogla čitati. Svaki doktorov pregled usred trudova me bolio sve više.
Oko 17 sati pogledam na sat, pa kad će?? Babica kaže uskoro...
U 19 sati počeo je nagon za tiskanjem, a ne smijem tiskati, vrat maternice je naotekao i morem se suzdržavati...
Nešto prije 21 sat dolaze babice, doktor (već treći dežurni) i kažu da mogu tiskati. Nemem baš snage, al se trudim. Tiskam, vičem ko luda, babica se nalakti na trbuh i olakšanje.. Moj bebili je vani, moj miš mali.. Krasan je, ima sve kaj treba, prstiće, okice, kosicu, plače...
APGAR 10/10, 3 700 težak i 50 cm dug. Najljepše stvorenje ikad viđeno. Neopisiva sreća, čuđenje, ali i briga da li je sve u redu, da li je zdrav, čuje li , da li vidi... Sve je to normalno.
Pričekali smo posteljicu koju je na kraju trebalo izvući na silu jer sam jako krvarila, ali nema veze. Pokraj mene leži smisao života, moj Juraj...
i da će drugi puta biti lakše 
