U nedilju (01.08.) san išla u bolnicu na ctg, kako me doktor uputio… Kad smo završili sa ctg-om, doktor u bolnici me pregledao, napravio amnioskopiju (što je to bilo bolno, sve zato jer san otvorena bila samo za vrh prsta) i rekao da je beba dosta visoko još, da neću još, da je plodna voda u redu, ali da ostajen u bolnici…
Baš san bila tužna, i nakon tog pregleda i nakon te informacije, jer ne volin bolnice (a ko voli) i još san se osjećala nekako prevareno… Ma ne znan…
Uglavnom, tu večer nas je sestra uputila da je san bitan i da odmaramo, da će nam trebat snaga, što u mom slučaju nije bilo moguće, jer su tijekom noći došle 2 trudnice, koje su rađale u sobi do predrađaone (dijele ih samo vrata). Znači cijelu noć bez iti malo sna..
Ujutro me doktor pregleda i reka da je situacija ista kao i jučer, ništa se nisan otvorila i reka je da me neće pustiti kući jer san puno prinila (8 dana), da ćemo sačekati do podne, pa ako se ne otvorin da ćemo početi sa indukcijom i da mi preporuča epiduralnu jer će biti malo teži porod i ja san se složila sa njim.
U 11h opet pregled, sve je ostalo nepromijenjeno i stavili su me na drip i klistirali.
Čini mi se oko 15h opet pregled, otvorila se pola prsta. Doktor mi je onda probija vodenjak i posla me u rađaonu.
Tad su počele moje ''slatke muke''…
Počelo je otvaranje… Trudovi su mi bili prebolni, prečesti, nisan imala stanku između dva truda o kojima su svi govorili da tad odmaraš…
Postalo mi je prebolno i bilo me strah da se ne otvorin previše pa da neću moći primiti epiduralnu, pa san zvala sestre i pitala može li me ko pregledati, a one su rekle ma nećeš ti još, ali su se isto ''smilovale'' i pogledale me i začudile se kako san se naglo otvorila. Onda su rekle sačekaj još malo sad ćemo ih zvati.. Stisla san zube i tiskala i dala sve od sebe, ali kad san vidila zelene kute anesteziologa koji će mi dati epiduralnu zasjalo mi je sunce…
One su bile predobre, predrage, prepažljive i puno su mi pomogle…
Napokon san skupila snage i osjetila lagane bolove, koji su nagoviještali da ću uskoro morati tiskati…
Bolovi su postajali sve snažniji i osjetila san da moran tiskati i zvala sestru, ona je rekla da neću još pošto san prvorotka.. čekala san još par trudova, a onda rekla da ja moran tiskati i sestra je rekla ajde tiskaj jako, jako… i tiskala san doslovno iz petnih žila, i osjetila olakšanje i znala da je gotovo… 02.08. u 19,40h osjetila san svoju bebu među nogama… predivno…
Onda su je malo obrisali i donili mi je… nisan mogla doći sebi od sriće, osjećala san se koda san se nadrogirala ili tako nešto, jer se nisan mogla stati smijati i bila san ispunjena srećom i zadovoljstvom i mirom… predivan osjećaj…
sve sestre su se veselile i bile zadovoljne kako san se brzo otvorila i doktor i anestezilogice svi su nekako bili sretni i svima je bilo drago radi mene… 
Nisu me rezali, nego san sama popucala malo, čini mi se neka 3,4 šava… Ma nije ni bitno…Bitno mi je samo ovo još jedno biće koje diše kraj mene…
