Da li ste vristale na porodu

[Bibi]

Mislim da je u redu da se "pohvalim" svojom dernjavom... jos ne mogu doci k sebi koliko sam se derala, a uopce me nista u tom trenutku nije sputavalo! I znam da je Hrvoje izasao u trenutku kad sam kroz stisnute zube i usred tiska i vriska rekla "izlazi vec jednom van!!!!!"<
>Eto, jos se cudim samoj sebi. Sutradan kad me doktor pitao u kojem sam ja boksu bila rekla sam mu "u onom koji se najvise dernjao" ali je i doktor sam rekao "mda, vi ste stvarno imali i razloga". Velika beba, a oni meni usred poroda otkriju da imam neku izbocinu na trtici... no nista to nije vazno, mogu vam samo reci da je dernjava itekako pomogla! <i></i>

[Mirna]

S Liviom sam bila koma, derala se (nisam bas bila u onoj fazi psovanja), nisam znala disati i na šivanju sam još pala u nesvjest (valjda zato što sam se previše iscrpila).<
>S Juliom sam išla na vježbe i sve je bilo super. Ja sam isto ko Patkica bila toliko zaokupljena disanjem i primjenom svega što sam naučila da nisam stigla vrištati. Kad je na kraju bio nagon, a još nisam tiskala, onda sam samo dahtala ko pas i misla kad će kraj. I na kiraju suvišan je komentar da mi je s Liviom porod ostao u užasnom sjećanju nešto grozno i ružno, a što se Julie tiče mogla bih na porod još sto puta! <i></i>

[folne]

U predrađaonu sam došla negdje oko pola šest i tamo je spavala jedna žena (kojih 25-30). Oko pola deset su joj počeli trudovi. Od onih prvih trudova pa sve do poroda vrištala je k'o sam vrag. Meni se ledila krv u žilama, bila sam prestravljena. Oko 16.30 u posjetu mi je došao muž, a ona leži vani na krevetu i guguće s mužem. Kad sam ju vidjela spomenula sam joj (u sebi) sve po spisku. Ona je svoje odguslala, a mene to još čeka i nemam poima kako će to izgledati. Totalno mi je otežala porod. Bilo me baš
iga jel' njoj bilo od vrištanja lakše ili ne došlo mi je da ju puknem. Uz nju je, dok sam bila tamo, rodilo još par žena. Zavrištale su kod samog izgona i koji trud ranije, ali to uopće nije bilo strašno, niti me uzrujalo, pa bože moj niko ne očekuje da baš ništa neće osjetiti, ali ne vjerujem da nekog prvi trudovi mogu boliti da ima potrebu vrištati ko da umire. <i></i>

[Kolberg]

e pa maloooo sam vristala (boze tko nebi) ali sta neka cuju ostali i zapamte da sam rodila hehe <
><
>Mika <i></i>

[natica]

ja ni inace nisam neko grlato stvorenje pa je tako bilo i na porodu - tiha ko mis. Koliko se sjecam u zadnjem sam trudu nesto procijukala (bas kao mis) i zaspala ko top jerbo su me tijekom poroda pristojno opskrbljivali analgeticima. Zapravo, davali su mi lijekove ko i ostalim rodiljama ali sam ja nekako jace na njih reagirala. To je bilo ok, jedino mi je jos dandanas bed sto sam pala u san i ne vidjevsi svoju bebu. Ali da se vratim na temu: u dosta mi je trudova doslo da vristim, no mislila sam si ako krenem tim putem totalno cu izgubiti ritam disanja i zapast cu u paniku. I danas mislim da mi vristanje tada ne bi nimalo olaksalo <i></i>

[mamaSabina]

ja se na prvom porodu derala , boli na dripu, a tri curice iz skole za babice prvi put gledaju porod i govore jedna drugoj:ja nikad necu radjat. drugi porod nisam opce vikala osim kad je Lukas krenuo van da pozovem babicu. Taj drugi put je bio muz samnom pa sam snagu za deranje preusmjerila na stiskanje njegovih ruku, jer opet boli na dripu. u stvari nisam ga htjela izbezumit deranjem, a i bilo mi je lakse sto je on uz mene i skrivecki mi dodaje evian iz torbe.mislim da je to kod mene vise bilo psihicki, jer sam prvi put bila sama boksu, bez muza, pa kad bi se ja zaderala, netko bi dotrcao da me pogleda. <i></i>

[vikimama]

sama sebe sam iznenadila sa ne vikanjem, s obzirom da sam znala pasti u nesvijest kad mi je ginić uzimao papu, kod zubara i sl. i inače ne podnosim bol. A na porodu sam bila ko skojevka, šutila i umirala od bolova. Ali da sam imala potrebu za deranjem, susjedi Petrove bolnice sigurno nebi ni oka sklopili. Šta bi se sramila; kad i ovako si krvava do koljena, obučeš njihovu spavaćicu iz koje ti ispadaju sise, žene se znaju za vrijeme poroda i pokenjati, sve je koma, a ja da se sramim jer bi eventualno viknula kakvu prostoticu ili barem neki joj. sigurno me nebi bilo sram, i bila sam spremna na sve posljedice, ali, eto, nije mi se dogodilo. Ne mora značit da neće.<
>Zato, pazite ako ćete biti u blizini gore navedene ustanove početkom srpnja!!!! <i></i>

[maristella69]

Stvarno mi je pružilo olakšanje onih par puta kada sam se oglasila. Bila je noć, sve tiho, pa je možda i djelovalo malo sablasno...No, nisam jaukala bez potrebe, onog trena kada je krik ispao iz mog grla, bilo je lakše...Osim toga, izvrsno sam surađivala s babicom, sam porod bio je za 5. Čak mi je i doc čestitao!!!!! <
>Ali svejedno, ne odo
avam baš svakakvo ponašanje na porodu, npr. kada žena počne lamatati nogama, onemogućavati normalan tijek poroda, ugrožavati bebu...Žao mi je takve žene kada počnu svi ružno vikati na nju, jer znam da je jadna izbezumljena od boli i umora. <
>Samo mi nije jasno zašto osoblje toliko mrzi žene koje zapomažu i jauču?! Zašto se svi prave tako užasno pametni i jaki u blizini žena u porođajnim mukama?!?! <i></i>

[frkica]

Citirat cu svog muza: "Ne mogu vjerovati da si bila toliko hra
a". Inace sam dosta "pekmezasta" i sve me boli.<
>Ali kad sam bila u radaoni (moram priznati sa izuzetno jakim trudovima 6 sati), nije ispustila niti jedan glas. Zašto? Zato što sam mislila da cu izgubiti kontrolu ako se pocnem derati. Ovako sam mislila da barem koliko-toliko zadrzavam kontrolu jer mislim da kad bih pocela vrištati da više ne bih znala za sebe (a bogami cula sam i doktore kako komentiraju zene koje vrište) pa baš to nisam htjela dozivjeti. Ali, na kraju, zadnji trud... nekontrolirani vrisak je izletio iz mene. Jedan jedini (naravno i njega su uspjeli iskomentirati u smislu "šta vrištim"). Eto. <i></i>

[laurinamama2002]

Ajme, već si par dana razmišljam da li da nekaj velim na ovu temu ili ne. Ali ipak hoću. Naime, najviše me pogodilo razmišljanje sunnymame, citiram:"jednostavno ne mogu i ne želim vjerovati da je porod nešto tako strašno da bi netko morao vrištati. možda se samo radi o nedostatku kućnog odgoja i obzira prema drugim ljudima. a možda...možda je to stvarno strašnije nego što ja mogu zamisliti.... ", kraj citata.<
>Ja sam uvijek bila ta koja je govorila, joj, kakve su to žene koje jedan običan porod ne mogu šuteći odtrpiti. Laura je bila očekivano i željeno dijete. Tata i ja smo uredno završili trudnički tečaj na sv. Duhu. Mislila sam si, ako su moje pekmezaste frendice uspjele roditi, onda će to za mene biti "piece of cake". Skroz spremni, čekali smo našu princezu. No međutim, ispalo je saaaaasvim drugačije. Išla sam roditi u Merkur (ne pitajte zakaj). Došla na termin na pregled, ostavili me zbog toga što je plodna voda bila malo zamućena, otvorena samo 2 cm, bez trudova. Nakon 2 amnioskopije i klistira, počela dobivati vlastite trudove, koji su se nakon što su mi probušili vodenjak pretvorili u nešto strašno. Zbog vrlo teškog poroda (uz vlastite luđačke trudove se uopće nisam otvarala), koji je trajao 15 sati, ja sam urlala iz petnih žila. Kolika je to bila bol, pokazuje samo to da se nekih momenata sa poroda uopće ne sjećam (čitaj, lagana nesvjestica). Pokušavala sam disati, nije pomagalo, urlati nije pomagalo, onda sam samo urlala, jer mi je barem psihički bilo lakše (kao da će mi netko više pomoći, ako se budem derala), i tako sam ja rodila Lauru vrišteći uopće ne znam koliko dugo. Lažem, istiskala sam je šuteći, to je bio jedini period kad sam stvarno SVU preostalu energiju utrošila u tiskanje. I tako mislim, da onaj tko to ne prođe, ne može uopće suditi o tome. <i></i>

[Nana1971]

Ja sam porod jedva docekala jer sam dotad vec 2 i pol mjeseca lezala - sto doma, sto u bolnici. Kad sam namolila svog doktora da - kad smo vec dogurale do 36 tjedana! porodi to dijete kojem se toliko zuri, sva sam se ozarila od srece. Vjerojatno je to specificno stanje moje ekstaze zbog cinjenice da cu uskoro moci USTATI plus sto je Nika bila maleni mrsavi pauk glavice velicine narance razlog sto mi porod nije ostao u losem sjecanju. <
>Vristala nisam, pred kraj kad je "stislo" stenjala sam i grcevito drzala muzevu ruku, na trenutke se gubila, ali sve u svemu - nije bilo tako grozno kako se obicno misli... I islo je dosta
zo - od sest kad su me smjestili u boks do pola devet - nije lose za prvorotkinju?!<
>Sve mi se to sad vec gubi u magli, koliko je davno bilo (5 godina) <i></i>

[gogaa]

Ne, ne i ne...i jako sam ponosna na to ))<
>Disanje me je spasilo. Sesnaest sati grooooznih bolova. Uzela sam epiduralnu kad sam se vec pocela tresti i povracati. Poslije je bilo lako. Sve skupa je trajalo 21 sat. A vec sam evo zaboravila. I drugo cu uskoro...pa sve iz pocetka ) <i></i>

[mirjana33]

Svaki trud samo sam prodisala.Fakat nisam ni glasa ispustila, i cijelo vrijeme sam si mislila"Isuse,pa ja trudove imam svaki mjesec kad mengu dobim". Definitivno me tak boli kad dobim mengu.<
>Zaurlala sam jedino kad mi se Doc navalio na trbuh i tada je<
>Martika napokon izašla.<
>U tom trenutuku sam mislila da umirem.Nije to bila tolika bol,koliko neki odvratan osjećaj kao da padam u rupu bez dna. <
> <i>Edited by: mirjana33 at: 5/4/02 1:20:28 pm<
></i>

[radosna mama]

Nisam vristala, jer nisam imala nikakvu potrebu za tim. Ali da mi se vristalo, sigurno se ne bi suzdrzavala. Mislim da je najbolje da se zena koja radja ponasa slobodno, da ne trosi energiju na sputavanje nego da se glasa kako joj dojde. <i></i>

[suzanaaa]

vristala sam, jos kako...<
>i zapomagala i psovala i svasta. poslije mi je bilo neugodno...<
><
>beba je bila preko 4 kg, trudovi za izgon su se pojavili a glavica nikako da se namjesti. pa tako par sati.<
>pocelo je s bolovima kao kad imam menstruaciju i ja sam se poradovala jer tih prvih par sati sam mislila da cu proci relativno bezbolno.<
>neke zene fakat i prodju bezbolno...<
><
>no, jos jedna stvar - uvijek u zivotu imam strah od ginekologa i nikada se nisam uspjela opustit na ginekoloskom stolu. sigurno je i to utjecalo - strah i nemogucnost da se opustim.<
><
>naravno da sam sve to zaboravila cim sam ga dobila na ruke. bila bih potpisala jos 15 puta tako da je trebalo... <i></i>

[Duda24]

Prije poroda sam procitala sve knjigice i kad god sam vidjela na filmu da se zena dere sam objasnjavala da se ne smije vikati jer se gubi snaga, ALLLLLLIIII kad je doslo ONO, kakve knjige kakva teorija....<
>Nisam se bas derala i vristala , ali da sam stenjala glasno jesam i bilo mi je lakse jer sam bila na maksimalnom dripu i doslovno nije bilo ni trenutka pauze izmedu trudova. Nisam mogla disati ni misliti od neugode u donjem dijelu leda, ali stenjala jesam i rekla koju ( nije za javnost). Najslade je bilo kad me je muz drzao za ruku, a ja sam se proderala " Ma daj pusti, OCU JJJJJJAAAA TEBE STISKATI" <
>Ali nije dugo trajalo i bilo je radno vrijeme i bila sam sama pa sam si dopustila.... <i></i>

[ana21]

Nisam jer mi je muz bio pored mene i kada mi je postalo neizdrzivo saptao mi je na uho rijeci ohra
enja da izdrizm jos malo pa gotovo. Medjutim nije islo p aje napravljen hitni carski tako da u stvari iako sam tiskala duuugoooo nisam docekala istiskivanje bebe. <i></i>

[Barbi]

Ja sam vrisnula samo jednom, na samom kraju kad je bebina glavica već izlazila van. Ne znam šta mi je došlo, dotad uopće nisam imala potrebu za tim. Možda je to bio čin olakšanja. <i></i>

[Berta]

samo u vrijeme prvog truda kad je trebalo tiskati<
><
>jačina te boli me iznenadila i užasnula <
>doktoru koji mi je legao na trbuh proderala sam se ravno u uho <
><
>al onda sam si mislila sad ideš van i ušutila <i></i>

[maristella69]

Po vašim postovima dobija se jak dojam da se ste sve jako ponosne ukoliko niste ni glasa ispustile. Meni je par puta "pobjeglo" i ne smatram to nikakvom sramotom nego samo reakcijom MOGA tijela na MOJU bol, što će reći da svako tijelo reagira drugačije u skladu sa konstitucijskim osobitostima. Nakon što sam dva puta prošla iskustvo poroda, ne bih se osjetila kompetentnom da se dičim pred nekom ženom koja je, recimo, cijelu noć vikala ko da je kolju. U najmanju ruku to bi mi bilo glupo.<
>I - što je to "grozna, strašna porođajna bol"? Nekima skoro smrt, nekima malo jača menga... <i></i>

[Trini]

Hm, da, i ja sam vrisnula pri izgonu, naravno, ne voljno, cisto sam se iznenadila kad sam cula da vicem (to je bilo pri drugom porodu, na prvom nisam ) ... Tad me nije bilo
iga, ali mi je kasnije bilo jako neugodno kad je jedna zena, koja je tek trebala roditi, poslije toga pricala kako je to grozno zvucalo, osobito njoj provrotki. I sad ti objasni njoj da je porod bio
z i lagan (sto i jeste hvala Bogu), a ona je cula moje kricanje! <i></i>

[zana19]

Hm, hm, hm ja sam se toliko derala od početka do kraja, da još i danas 5 tjedana imam upalu grla. Jedno 100 % su mi rekli da se ne derem, ali nikakvo disanje nije pomoglo kao deranje . No bila sam kažnjena za tu dernjavu: prvih 7 dana sam s bebom bila s maskom, što znači da sam bebu 1. put poljubila 8 dan <i></i>

[Trini]

Zana19, zasto si nosila masku tjedan dana ? Pa ako si grlo izderala deranjem, to ne bi smio biti problem i razpg nosenju maske! Mislim, ja sam medicinski laik , ali drugo je npr. kakva prava bakterijska upala grla, a drugo je promuklost. Ili??? <i></i>

[kruna]

Da jako sam vikala jer nisam mogla izdržati bolove svojih prirodnih trudova od kojih su mi i žile pucale..eto čuli su me svi, meni bilo neugodno i ispričavala se ali dr samo cool rekla "nemaš frke ak ćeš ovak rađat dođi još koji put!!" ( došla u 2 rodila u 4 i 20) i mene neugoda prošla!! <i></i>

[mamazmaj]

Nemogu reći da mi je vristanje pomagalo, nego uopće nemogu zamisliti da nisam vristala, nije mi niti u jednom trenutku palo na pamet da ne vristim, niti mi je bilo neugodno. Da mi je netko rekao da ne vristim i da sam ga poslusala, vjerojatno bi umrla jer to je bila tako prirodna reakcija tijela na bol. Tijelo zna najbolje sto treba raditi u trenutku boli, bolje od ikakvih knjiga koje se svako malo mijenjaju. <i></i>

[kruna]

Mamazmaj slažem se u potpunosti s tobom jer bi i ja vjerojatno poginula od boli bez vriske i cike.. neugoda je samo rezultat nekakvog glupog odgoja koji nas uči da moramo sve šutit i trpit...glupost <i></i>

[maristella69]

Tvrdim da mi je povremeno "glasanje" pomoglo. Malo je žena koje se deru zato što su primitivne. Povremeni krikovi su instinktivna mudrost tijela da izađe napetost i zgrčenost u mišićima.<
>Porod treba promatrati strogo individualno. <i></i>

[Krkica]

DAklem, cure moje, sve je individualno. Po prirodi sam
bljavica (zar to nismo sve, hahah), ali kad zagusti kod mene nema ni glasa. I tak je bilo i na porodu. Kak se blizio kraj to sam ja postajala sve tisa i tisa i cuvala snagu za kraj.<
>Mislim, da je to sve individualno i da bih vikala da mi je bilo lakse. Ali, ponavljam, kad zagusti ja se stisavam. I onda sve i svi bjeze od mene. <i></i>

[natasha32]

mislim da je jedan od problema sto se u nasim bolnicama radja po nekoliko zena u istoj prostoriji, pa se onda tu mijesaju i termini pristojnosti, ometanja drugoga itd. prirodan porod sigurno nije zamisljen da vise zena koje si nisu ni poznate niti u rodu radjaju zajedno. znam da se to ne moze jos dugo promijeniti, ali kad sam ja pisala svoje komentare to mi uopce nije palo na pamet (ja sam ona koja je "vristala" (mislim da je i glagol malkice pogresan, jer vristanje stvarno asocira na strah ). sa mnom su u prostoriji predvidjenoj samo za jednu rodilju bili muz i babica, prvi dio poroda sam odradila doma (dosla sam 10 cm otvorena ) i rodila stvarno lako za 35 minuta, ali mi je kod tiskanja jednostavno bilo prirodno i potrebno da to ne radim sutke. slazem se da je sve to individualno, ali ne mogu se sloziti sa time da je netko hrabar ili ne ako (ne)vristi, osim u kontekstu hra
o se suzdrzavati da ne smetas drugome - sto sam i sama radila na prvom porodu koji mi je ostao u jako losem sjecanju premda ni glasa nisam pustila, isprepadana, a ovako kao drugi put mozda bih jos koji put i rodila (da nije godina i vec skoro odraslog sina )<
><
><
>u bertolucijevom filmu Mali Buddha ima scena kako majka radja buduceg Buddhu, na livadi, stojecki , drzi se za granu drveta i pri tiskanju ispusta kao neko pjevanje, zapravo jako uljepsano "vriskanje" "), meni je ta scena vrlo simbolicna (premda mi je film ocajno dug i pomalo dosadan ), ali bih rado imala tu scenu kao plakat na zidu i sliku moje vizije prirodnog poroda, onako u indijsko zarkim bojama, prekrasna zena u prekrasnoj prirodi, potpuno predana cinu radjanja). ovo je totalno simbolicno, naravno , nego mi je upalo u oko nakon ove rasprave da u jednom od prekrasnih prizora radjanja zena "vristi" a da ja o tome prije nisam ni razmisljala nego mi se cinilo potpuno prirodnim <
><
>ovo se sve uopce ne odnosi na one zene koje nisu/nemaju potrebu za "vristanjem" nego vise kao ohra
enje onima koje smatraju da "ne smiju" ili da je to znak da nisu hra
e . <i></i>

[DarijaB]

Nisam jos rodila ali vidila sam masu radjanja priko TV-a. Ja sama za se kazem da cu se derati ko junica. Bol inace ne podnosim a kamo li takvu bol. <
><
>Inace kad igram tenis i kad udaram lopticu svaki put zastenjem, sto znaci da stvarno bez toga ne mogu. Jadne babice, naslusat ce se one svasta hihihi i ostati ce sokirane <
><
>A muz, kako namjerava biti sa mnom u radjaoni, ce se
zo izgubiti kad pocnem sa svojim repertuarom<
> <i></i>