Kako sam rodila svoju djevojčicu

Postao/la **uršulica** » 04 vel 2007, 16:02

Za početak moram spomenuti da je torba za rodilište bila spremna 20 dana prije termina poroda. Moj je stomak bio upravo ogroman i činilo se da beba neće još dugo moći rasti unutra. Bilo je to iščekivanje povezano sa radošću i sjećam se lijepih šetnji s mužem i naših razgovora. A onda je prošao dan termina. Prva amnioskopija, pa druga, pa treća. Noćima nisam spavala, bilo je ljeto i vruće. Prošlo je 10 dana, prošlo još 5. Jedva sam se prisiljavala svaki drugi dan prolaziti kroz pregled plodne vode. Već sam naučila kakvu ruku ima skoro svaki ginekolog u bolnici. I onda, 17. dan nakon predviđenog termina, a ništa se ne događa. Još jedan pregled plodne vode i doktor mi kaže: A što ćemo mi s vama, pa hajte u bolnicu pa ćemo na drip. Kako ja baš taj put zbog rezigniranosti nisam ponjela torbu za rodilište pitala sam ga mogu li prije prijema ići kući po stvari. A on mi je odgovorio: Pa briga mene, ne morate ni doći.
Uglavnom, lako sam prebrodila uvod u rodilište, klistir, brijanje i sve to. Onda su me stavili na krevet i probušili mi vodenjak. Nije me bolilo, ali me začudilo koliko vode je isteklo. Onda su mi priključilo drip. To je stvarno bilo neobično. Čim je prva kap počela teći ja sam osjetila kao da me netko nogometnom loptom udario u stomak. I trudovi su neumoljivo počeli šibati. I to prilično jako, i skoro bez pauze. Dali su mi Dolantin i ja sam od njega padala u neki iznemogli polusan u kratkoj pauzi između trudova. Jako me bolilo, ali sam bila tiha i strpljiva prvih 7 sati. Ni danas mi nije jasno kako žene imaju snage vikati u porodu, jer sam ja jedva imala snage za udahnuti. Doktor me počeo pregledavati u trudu i to je bol koji nisam mogla izdržati, ali nisam vikala, samo sam se pokušavala obraniti. ONi su onda prosipali neke posprdne komentare. To je bio rutinski talk, ali ja to neću nikad zaboraviti. Ustanovili su da se bebina glavica ne može zarotirati i spustiti i zbog toga su me stalno u trudu pregledavali i pokušavali je okrenuti. Sve sami muški liječnici. A onda je došla jedna doktorica, izgledala mi je kao anđeo, svijetloputa, plavokosa lijepa i tiha žena. Mirna i nekomunikativna, nije mi se specijalno obratila, ali je imala nekakav miran pristup koji me ohrabrio. Ona je nekoliko puta u trudu pokušala što i oni, a kad nije uspjela otišla je reći da pripreme sve za carski. Neću ni govoriti da tada nisam više imala ni trunke snage. Kad se ona vratila još jednom je pokušala okrenuti glavicu i taj put je uspjelo. Moja mala prinčipesa se rodila u sljedeća tri truda. Bila je zdrava i jaka i kad su mi je predali da je pogledam već je mudro gledala. Ali ja sam bila totalna šteta. Kapilare na koži su mi popucale od polovice leđa nagore, nisam se sljedećih 7 dana uopće mogla uspraviti pri hodu. A kad su me doveli u sobu iz rađaone pala sam nekoliko puta u nesvjest dok su me prebacivali sa ležaja na krevet. Medicinska sestra tako je vikala na mene da to neću nikad u životu zaboraviti, a i opalila mi je tri takva šamara da mi se čini da još mogu prizvati u sjećanje zujanje u ušima.
Sva sreća da smo se beba i ja izvukle iz tog rodilišta nakon tri dana. Sve je na kraju ipak dobro završilo, Bogu hvala.

Postao/la **Maslacak** » 04 vel 2007, 16:08

Ajme Ursulice- pa u kojem si ti rodilistu rodila?

Medicinska sestra tako je vikala na mene da to neću nikad u životu zaboraviti, a i opalila mi je tri takva šamara da mi se čini da još mogu prizvati u sjećanje zujanje u ušima.

Postao/la **uršulica** » 04 vel 2007, 16:25

A Split, nažalost.
Pri planiranju još jedne bebe itekakao razmišljam o tome da se pred porod preselim na par tjedana u Zg ili Ri i da tamo rodim, ali ne znam je li to tehnički izvedivo.

Postao/la **eli** » 04 vel 2007, 17:38

joj što su te izmrcvarili! važno da je na kraju sve dobro završilo.
za drugi put, možda bi se mogla raspitati o rodilištu u sinju ili metkoviću. nije tako daleko, a po pričama, pristup im je puno humaniji.

Postao/la **licka** » 04 vel 2007, 18:23

Uršulica moja potpuno razumijem kroz što si prošla. Nažalost nitko ti ne grantira gdje da god odeš roditi da će sve proći u redu. Meni se slična priča dogodila u Petrovoj bolnici u Zagrebu. Šest sam se sati mučila u boksu jer se beba nije spuštala, a dežurni doktor se nije usudio leć na trbuh i pogurat ju dolje. Da ne pričam da sam za dva sata po dolasku u bolnicu bila otvorena već 9 cm i počeo mi pritisak na debelo crijevo. Porodila sam se nakon 6 sati i to zahvaljujući dr. Goluži koji mi je legao na trbuh i moja curica je u jednom trudu bila vani. Sva sreća s njom je bilo sve u redu. Ali samnom...dobila sam nekakvu opasnu bakteriju (satima sam na poroduležala u plodnoj vodi, krvi, mokraći) i upalu sluznice maternice praćeno temperaturom od 40 stupnjeva, a CRP mi je bio skoro 500(normalno je do 5). Primila sam svaki dan drugu kombinaciju antibiotika. ali bez uspjeha i tek mi je peta kombinacija počela djelovati. Bila sam koma, nisam mogla dojiti, niti su mi donosili malu da ju vidim. Sva sreća sve je trajalo samo desetak dana. Uglavnom najljepši trenuci u životu pretvorili su se u noćnu moru i ostavili mi traumu za sljedeći porod.

Postao/la **ponosna mama** » 05 vel 2007, 14:50

Cure drage, čestitam vam na hrabrosti! A za ponašanje doktora i sestara jednostavno nemam riječi... dizala mi se kosa na glavi dok sam čitala vaše priče.